Није свако богословље спектакуларно. Њено варничење се и не огледа у некој прасковитости и комерцијалном сензационализму отвореном за површне погледе ватрометине. Шкарт – теологија премда говори о Богу, наратором самим Га сведочи као да и даље одсуствује. Проблем је што се богословље претвара у пластифициран мотивациони говор. Избегава се апофатичка оштрица парадоксалности. Некад ни то. Остаје нека мумифицирана рутина која гаси проговоре или надахнућа као могућност сусретања Д/другог.

Теологија присуства Божијег полази од усличњавања наратора Богу Самоме. Он када говори чини приближнијим Онога Који не одсуствује. Из личног искуства готово да нас доводи до погледа архиђакона Стефана који виде небеса отворена и Сина Човечијег. Људи хоће сведока, не монологисту. Желе живо искуство онога ко је окусио Бога јер њима из неких других разлога то искуство измиче. Хоће да виде срца запаљено да се и сами упале. Другима ако не можемо да дамо оно што имамо (или немамо, јер се Бог не може поседовати), можемо Га барем сведочити. Својим искуством. Никако неким бајатим копирањем које искуство није претходно апсорбовало.

Млитавом и мрачном сведоку – ко ће поверовати и ко се покренути? Ту би била једна од одгонетки зашто монотонија као главни дисбаланс еклисиологије провејава тамо где јој место није. Било да говоримо о току богослужења или човечијој (не)пројавности онога што је доживео у Цркви или читањем а да не уме да направи синтезу окушаног и сазнајног на други свет око себе када је богослужење завршено.

Шкарт – теологија заправо говори о изопаченој пријемчивости онога који је пред Лицем Божијим парадоксално сам себе учинио неутралним за ту исту веру Царства којој се формалистички присајединио. Ако нема рефлексије од окушане Лепоте, поставља се питање у којој стварности је дотичан учествовао и чиме уопште може другима сведочити оно што сам не поседује? Толико је важан свет других са којима се делимо. А ако те деобе са другима нема, или се искуствовани дар Тројични потискује да би непреображени аспекат сопства наставио да паразитира, онда не можемо говорити ни о томе да је оваква типологија у конституцији Новог Израиља. Било да говоримо о црквеној јерархији или народу Божијем који се, гле још веће ироније, налазе пред Самим Лицем Божијим…

Advertisements