980x

Човек је биће глади и биће жеђи. Човек је оно чиме се храни, обнавља и допуњује. Ако је тело сито не значи да је душа сита. Често је физичка глад заправо рефлексија метафизичке глади. Човек је увек некако у покрету за садржајем са којим се његов унутрашњи свет, позитивно или негативно, идентификује. Шта год да је подмет исте.

Покушаћу овај прешироки појам да локализујем скромно на само два нивоа:

  1. информатика (причешће сензационализмом свакодневнице)
  2. нагони (причешће еротском рефлексијом сензационализама)

1) Приметно је да се са развојем информационих технологија позиција човека драстично модификује без сталних мировања и невероватном брзином, а која за собом повлачи читава „обрушавања“ на другим нивоима постојања у смислу/контексту повлачења других потеза на социо-економској сцени који нивелишу или не-нивелишу све друге ланчане реакције са собом и другима. Информатику не морамо нужно везивати искључиво за појаву интернета (који је дословно преселио другог у зидине нашег дома), него и за раније периоде човечанства у којима су комуникације увек постојале (касније долазимо до књига, штампе, итд.). Човек се увек занимао за свет другог поред или наспрам себе. Било да га потврди или демантује – други му је требао за то. Заправо, други му је требао и као агрегат сопственог напајања, то јест, самопроцењивања. Данас је приметно да се људи од раних јутарњих до касних вечерњих сати информишу о свему. У томе нема нужно ни нечег добро ни злог. Мотиви су пресудни свакако. Неко се надограђује, неко само усавршава назадовање површном радозналошћу. Па ипак, човека нахрањеног сензацијама, трачом или знањима, догађајима или нечим трећим, таква ухрањеност не задовољава. Остаје нешто суштинско да измиче. Глад се храни новом глађу. Нису то ни односи са другима око којих се већина ствари врти. А може бити и изазов новим самоосмишљавањима и самоизразима. Осим сведоступне закопаности у вести и догађања, пропушта се: а) Божији живот; б) живот ближњег; в) сопствени живот. То се, дакле, може догодити и онима који ову триологију као централни модус покушавају да интегришу у саставни и неодвојиви аспекат своје личности. Развија се неки аутистични перфекционизам где се лако губе границе између патолошког самоусавршавања и здравосмиреног уподобљавања. Засићење у свету вести и догађања не значи засићење оне глади која треба унутрашњем двојнику. Вирутелној глади је потребна глад уживо, сусрет са конкретним и опипљивим Д/другим, реализованом стриктно у границама слободе и/или богослужења. Тек на тим темељима се може развијати једна здрава информатичност која не кулминира у себи самој и не своди Д/другог на ниво потцењеног/инфантилног заморчета.

2) У суштини, нагони су тесно повезани са првом тезом коју смо већ изнели. У једној таквој инертној одељености од Д/другог развија се: онтологија воајеризма, једно патолошко, сладокусно, застрањење базираног на вулгарном: често посматрању, понекад ишчитавању а најчешће одмеравању другог. Наравно, не нужно. Не по сваку цену безодносно. Али, ако се критички дотакнемо, примера ради, и високоморалних (а не само нископримитивних) и великоумних (а не само малоумних) кругова, видећемо да у тој одељености од Д/другог набасавамо на причешће нагонима. Бласфемија самоосвећења у тоталности свог каузалитета. Примера ради, неко је толико либидно (де)конструисан да ниво свог постојања не одређује Д/другим већ адреналинским уношењем (читај: пенетрацијом) у свет књига, вести, уметности, итд. али и живот другог у којем не (жели да) учествује. Људи не желе вођење љубави у Духу Светоме, већ силовање позиције/стварности другог у корист своје фикције и/или интереса. Интереса нагона, пљувачке, жлезде. Оно што зовемо званичним ставом другог. Интереса који обесмишљава Д/другог својом безобличношћу, несадржајношћу. Нагони не могу да детерминишу Д/другог, нити да буду мерило постојања. Истина не трпи дефлорисања.

У свим тим, све ширим, многомрежним сензационализмима и нагонима, стиче се утисак да људи негде, осим површне радозналости, траже утеху по себе да нису најгори на свету и да има окривљенијих од њих за незадовољство у којем се такви какви јесу налазе. Чак и да је то истина, таква компарација нема за циљ да усади место врлине, већ само да утеши своје зло другим злом. То, такође, не решава проблем усамљености, јер је човек по природи али и назначењу призван у критеријум постојања да се оствари као саборна/саборствујућа личност, као личност која усађује место Царства у себи повезаношћу са прихватањем других и прихватањем њиховог прихватања заједничког Бога као и њега самога. Тако сви постају христоси у Једино Светоме – у Цркви. Дакле, самосажаљење и самоћа као показатељ пасивности су кључни параметри (узрочници) који доводе до почетка наше теме удвојеној у тезама: информатике и нагона, односно, занимања за свет око нас који желимо прождрљиво да искористимо (како за бољитак/добитак, тако и забитак/губитак себе) али одвојеног од живота: Бога, људи и сопства – чак и онда када мислимо да смо пуносвесно усмерени на то.

Не мислити на себе, на одјек своје савести, или бар самоупитаности о личној погрешивости, него потирати вапаје свог смислобића над маргинама информација, или, чак професионалном прогресивношћу у категоризацијама понуде/потражње овога света, никако не може ућуткати логос бића, исконски нагон који тражи свој Дом а да се то узрочно – последично не одрази на сам начин постојања, на идентитет који даље од себе не (жели да) види и – не (жели да) зна. Од нас зависи употреба информатике и нагона, као и то да ли ћемо се причешћивати својим воајеризмом или Христом; својом пенетрацијом лако узбудљивој да прождире информације без самопокренутости ка свету Д/другог, или да у Тајни смисленог себедавања подели са другим стечено и подигне их на пиједестал новооствариве односности која отвара безброј благодатних могућности – сада и овде…

Advertisements