„Човек постаје најближи себи

када постигне онакву озбиљност

коју има дете док се игра.“

Хераклит

Посматрајући исконску невиност моје деце, упада ми у спектар ума свет црнохроничне свакодневнице. Не могу а да се не запитам, улазећи све дубље и даље, чак кроз бројне слојеве векова, како то људи постају сурови злочинци (у отвореном насиљу) или прикривени злочинци (макар у једној трач-рубрици са другим).

Када покушавамо да уђемо у интимне профиле свакога од њих (а ни себе не треба заборавити за прозивање) не можемо а да се не запитамо: нису ли сви ти не-умови једном били деца? Курве, пијанице, криминалци,…ко ће набројати? Нису ли били деца? Нису ли се радовали као деца? Играли и истраживали као деца? Сигурно је да нису познавали тајну зла. Сигурно је да су у том постепеном самоосматрању имали моменте који су их приказивали какви јесу можда и не слутећи у тој замишљеној игри шта ће постати.

Шта се онда догодило? Открили смо слободу. Открили смо добро и зло. Открили смо нагоне. Открили како систем света функционише на експлоатацији јефтине радне снаге или школованих кадрова који често немају своју шансу. Коначно, открили смо бол и смрт. И усмерили све напоре да се одупремо како знамо под притиском сујете, комплекса, самоодржања, најпре самопродавања како би нашли парче сигурности под сунцем уновчавањем квалификација или порока. Ипак, у том противљењу или прихватању, суочавамо се са чељустима смисла и бесмисла. Своје или туђе а често наизменичне дрскости. Зато остаје питање докле год смо у месу: да ли смо открили поред свих открића – Бога? И да ли је одсуство љубави ипак главни окидач који је кроз валове разочарења формирао главне карактеристике личности која ће се једном трајно определити за централни модус свог идентитета.

Оно што не треба превидети јесте суштина да се ниједан злочинац не исцрпљује злом које чини, да оно није крајња одредница и регулатива која га дефинише и потврђује као биће, чак и када га човек свесно прихвата или му опонира ту могућност. Достојевски је за криминалце говорио да су много безазленији него што се чини. Човек се поистовећује са својим злом – зато нема вере. Други га поистовећују са његовим злом . зато не верују у њега, у могућност његове самоизмене. Некад је и то довољно да човек не поверује у себе, у могућност боље-оствареног сопства. Божији угао гледања, ипак, није такав. Бог нас све види као малу децу. Наше крволочне свађе и кланове посматра као што ми посматрамо наивне свађе мале деце и њихова још наивнија тужакања о сопственој праведности а неправедности друге деце. Бог још увек може из Своје Вечности да сагледава сваки трзај нашег детињства које за Њега можда још увек траје без обзира да ли смо ми своје детињство одавно сахранили. Можда је то одгонетка зла? Одрицање детета у себи (не и одрицање незрелости) неминовно доводи до губитка исконске богом-уткане невиности са којом се свако дете рађа.

Христос нуди неизмењив императив: „Док не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско!“. Децу учимо да постану људи, некад их чинимо да пре времена остаре како би били орни и спремни за животне битке, али управо их то и може осакатити. Бог учи људе да опет постану деца. Није реч, наравно, о некој слепој некритичкој инфантилности. Апостол као да одатле развија даље своју мисао: „Када бејах дете мислих као дете…а сада одбацих што је дечије!“. Ту се раскива проблем, није реч о два разлиита исказа. Треба одрасти али не умањити безазленост деце. Исто као када би рекли: „Мудри као змије а безазлени као голубови.“ У суштини, голубови су невероватно наивни исто као и мала деца али мудрост змије припада зрелима умом да не буду наивни за зло. Шта нам се онда догодило? Изабрали смо само мудрост змије. Зашто? Да би постали: а) перфекционисти али без љубави према другом; б) злотвори који се усавршавају само у ономе што не ваља. Постали смо змије али без темперамента голуба. Нема узајамног синхра.

Сигурно је да многи нису имали срећно детињство али немогуће је да нису били чисти и безазлени као деца у том детињству. Сигурно је да су многи били повређени као деца али немогуће је да су изабрали зло за свог водича само да више никад не би били наивни за повређивање. Заправо само зрели умови и јесу способни да поднесу ударце. На овом месту треба се позвати на св. Јефрема Сирина који каже да неће Бог исто судити човеку који је као мало дете злостављан па га је то учинило злим као и ономе човеку којег нико није злостављао а сам се определио за зло.

Тако да, сваки пут када пред наша чула искрсну разноразни, сумњиви и нискоморални људи; када угледамо порнографске сцене на екрану или јавном месту; када псовке, туче, оговарања или огорчене политичке сплачине запљусну својим нискостима – не заборавимо да од Бога позајмимо очи Цркве и да сагледамо свакога од њих као дете до које смо јуче ми били, које данас јесмо или које данас у свом дому као члана породице имамо. Можда за почетак нећемо успети да их променимо, али ћемо барем мање да их осуђујемо. Међутим, и то ће бити добар темељ који би нашим трпљењем могло друге да мотивише да се заразе доброћудним вирусом спасоносног и царствобитујућег детињства.

24

Advertisements