Испијам ватру
чекајући истог странца
на тротоару недокучина,
једем смислове
топе се у устима
коцка коцку стиже
док опоравак
не сазда похабане рубове,
трпим парадоксе
у којима је најтеже „бити“,
уживам оклевања
заглављених међу зубима
у чију исхитреност
поглед интриге другог жури,
заборављам се
то је најлепши прамац
нема фалширања
да је све битно
само зато што „јеси“.

Узимам топлоту
и ћутим нестајање…

Advertisements