Да ли је нужно да Бог буде Бог? Да ли Га Његова Сопствена природа ограничава? Да ли је Он слободан од тога да (не) буде Бог? Јер ако је нужно да буде Бог онда је Његово биће најтрагичније у универзуму. Међутим, Бог и може да не буде Бог али Он жели да постоји као Бог. Његова природа Га не одређује, не детерминише. Ми нисмо слободни од своје природе, из ове коже се не може. Његова Личност, односно, Троличност јесте она спона која између Себе Самих одређује Своје постојање. И о тим унутар-божанским односностима ни апофатика не може прићи. Дакле, Бог је независтан од своје суштине јер Његова Личност одређује битисање саме суштине. Слободан је у односу на Своју природу. Зато и може да узме обличије које дотад није никад поседовао у Својој природи постајући Човек, Христос. Тако, осим кенозиса, показује и тајну бого-еманципације у односу на Своју природу, чиме се, дакле, показује колико је узвишена слобода Самога Бога ако може да буде друго што Бог није иако не престајући бити Оним Који Јесте. Христос, Син Божији, Богочовек, иде још даље са слободом, па осим што показује независност од своје природе да будући Богом постане Човек, иде још фаталније улазећи у проблем смрти. Бог који је прикован на крст! Скандал! Осим што жели ту смрт по слободи, јер због тога и дође у свет, видимо и другу димензију, Он се одрекао саме предвечне слободе и божанске природе идући свесно у самоуништење. Бог који жели Себи смрт?! Наравно, Васкрсење игра доминантну улогу у целој атмосфери, све се креће ка том догађају, али не сме се превидети и ова голготска процесура, јер видимо Бога који се одриче сваке максимале слободе као такве, односно, и оне која Га дефинише слободним од саме природе. Јесте, слободан је Он од смрти, несумњиво, али главни модус проблема је у томе што је Он слободан и од света и да му смрт није била потребна, могао је да нема потребу да се умеша у конвулзију и потирање овог света. Зарад чега све то? Због љубави у чијој беспочетности Он Сам са Оцем и Духом живи а коју жели и са људима да подели.

Advertisements