Крепим се светлошћу Новог Еона…

Бог је Језгро које еманира луче. Хватам се за снопове као што се дављеник хвата за уже. Ништа сам без Бога! У Њему стичем трезвеност. У Њему пуним пропадљиве батерије. Шта бих сам са собом иначе радио? И све што детектујем као безумље овог света, или мешање фреквенција да боље ослушнем Његов спасоносан Глас, Глас Који обраћањем Духа даје место сили у мени, опет је наивно да осуђујем. Да нема ометања сигнала, да ли бих по слободи тражио бољи сигнал и звук? Не знам.

Ето, хватам у својим неурозама ових дана шта ми све смета, али чим сам помислио на самоћу – не као стари добри укус креативности већ као могућности да су сви око мене мртви – схватио сам колико је сензибилна моја таштина. Примера ради, некоме смета цика, вриска, бука, понеки несташлук деце, а родитељи којима су деца умрла би све дала да ту дреку и еуфорију опет доживе у пустињи својих домова. Незахвални смо, зато и тлачимо…

Идемо даље. Одговорни смо да будемо бољи. Баш зато што можда неко други неће овај свет учинити бољим местом, ми можемо понудити шансу свету, кисеоник Новог Еона, упливом Духа, да својим узрастањем у Богу Тројичноме и Христу Богочовечноме, колико год некада били усамљени у томе, да сведочењем Њега а не себе, самим животом у Њему Самом учинимо свет бољим гнездом у којем има места за све. Нема другог решења!

Ми смо, дакле, љубећа Божија огледала!? Зар је то мало!?

Advertisements