Можда нисмо ни свесни колико је важно стрпљење и колико је пута нестрпљење било кључан фактор у нестајању неког, и да стрпљење само захвалношћу можемо вежбати. Јер, као деца бисмо „одмах и сад“ нешто или неког а не видимо да док чекамо неког или нешто требамо благодарити што смо и ми и други око нас једноставно живи и здрави. Ни мање, ни више али захвалном – довољно.

Свет је изгубио улогу стрпљења. Нико више не уме да чека. Чекање се третира привилегијом доконих. То говоре они који не знају шта чекају. Све је брзина и ефикасност. Други није личност, други је даљински управљач. За садржај ко мари. Отуда толико нервне прегорелости и нестрпења које гради беснило осујећено за неки замишљени циљ. Од толико брзине да човек постигне већи ниво самоостварења догађа се контрадикторно његова стагнација. Журећи да све пошто-пото савлада, уграби, достигне, апсорбује, човек не стиже ни да размисли о доживљеном. После се навино питамо како неко не долази до самокритичности о личној погрешивости. Јер, све је ловљење рапидних кадрова у којима се филм не зауставља на месту Истине.

Као што чекање Христа не значи пасивно стајање већ лично усавршавање у-већ-сада-успостављајућем ишчекивању, тако и овде чекање треба да едукује амбиције, нагоне и жеље у одговарајући дискурс ишчекиваног. Неко рече да је и „чекање задовољства – задовољство“. Треба се успорити, смирити. Не срљати исхитрено. Не хватати се манијакалном брзином за сваку информацију, сусрет, догађај у пролазном етру. Нисмо створени да се разапињемо за све метежности овога света. Не можемо све да контролишемо. На крају крајева, ни сами себи не припадамо. Обезглавићемо место смисла у себи. Од толико турболенције једино ћемо психозе покупити као кајмак.

Треба утихнути. Треба некад прекинути ток споља да би избио Други Извор изнутра. Људи изгинуше ломећи се по целом свету да нађу место хармоније и смисла које не затичу у себи. А небо је свуда исто. Дакле, од нас унутрашњи набој зависи јер је у нама оно што на другом месту, или у другом човеку, тражимо. Када то место исцелимо, схватићемо шта значи оно чувено: „Стрпљен – спасен!“…

Advertisements