У колико снопова живиш, Вишњи
мисли се ломе пред Твојом сенком
колико год сазнавао о Теби молитвом
уопште Те не познајем, ватрујем
тамујем незнањем како да Те именујем.

Окружен Си загонеткама удивљеним
питањима сатканим од неслућених ореола
почиваш у самоизливањима
која дарују и одузимају дах, заиста
полуга Си која се нема где положити.

У Себи Самом усидравајући се
без разлике свима Истост дарујући
уводиш у заборав свет сваке пропадљивости
заривен као стрела милине
у сваки угао сопства између нерва и крви.

Како да Ти приђем, како да Те зовем
у одсуству Си присутан, у присуству одсутан
храниш се парадоксима као простор ваздухом
време успорава казаљке пред Тобом
пропадам у бездан који одјекује славом Твојом.

А онда подижеш завесе постојећег
указујући незнана Своја скровишта
испод Твоје одеће протежу се векови
и испод сваког века – зилион лица
а испод сваког лица – очи човечанства
загледаног између
Првопосматрача и Првопосматраног…

Advertisements