Конзерватизам многих клирика из окриља мајке СПЦ доводи до недостатка визије и бољег сагледавања унутрашњег живота народа који Црквом рађају. Осим што се вера свела на неко традиционалистичко и морално слово које нити покреће свештенике, нити вернике, упада у очи недостатак визије да клирици осете потребе свог народа (најпре да осете другог), да „препознају времена“ да би знали на који начин треба да осавремене (не и посветовњаче) основну поруку Јеванђеља преточеног у етос богослужбеног живота.

Многи свештеници мисле да папагајски треба тровати народ са једним истим јефтиним катихизисом; да се око освећивање водице и крсних слава све врти; а исповест, мада и други нивои црквеног постојања, се своде на неку безличну послушност где се народ дресира да неутралише свој критички став и да одсеца своју вољу наводно ради бољег уподобљавања а заправо ради боље контроле њих самих, Наметање кривице је јединствени кодекс како се преко леђа народа може доћи до зацртаних циљева, јер ко наметне комплекс кривице тај и манипулише окривљеним.

У том одсецању воље не би било ничег лошег када надређене инстанце то не би злоупотребљавале. Зашто онда и себи не сасеку мало егоцентризма? Ствара се неко еклисиолошко шарлатанство које под изговором очувања вере и њених вредности постају параван за стицање (или очување већ стечене) моћи. Зато осионост не треба никога изненађивати јер ко се једном осили у свом положају, не може да сакрије то што јесте умишљањем личне несмењивости. Несмењивост је постала синонимом личне псеудо – безгрешности. Проблем се усложњава када је на месту несмењивости онај који диктира сваку смењивост. Тако Тело Цркве испашта захваљујући људима који на уштрб ње пласирају своје психозе.

У тачки кључања разноразних патолошких страсти, исти афекти осликавају и оне у Цркви и оне у расколу. Али, јединство Цркве једино још Дух чува без обзира на психотично и некротичко трење које еруптивно галопира од институционалне до есхатолошке Цркве. Нажалост, уместо да једемо чврсту храну и да се припадност Цркви посматра кроз учешће у Животу Причешћа, ми се још увек саплићемо на том пољу. Бојим се да је оно Христово „богатством неправедним стичите себи Царство“ преиначено у контекст за бирократске али и јерархијске домене моћи. „Виши да служи мањему“ је протерана на нерадо помињано маргину црквеног битисања.

За то време теологија испашта! Живети од речи Божије постаје привилегија доконих. Теологија није добродошла ни у самој Цркви како од стране владајуће елите алергичној да ослушну нове приступе, тако и од стране народа који је оперисан од тога да нешто ново научи. Изговори су разни: све ново наликује на јерес а све древно (у чије корене се и не улази осим декларативног позивања) је аутентично, али углавном је посреди незнање да се конструктивније (јер нико не воли напор) поради на себи и сопственом одјеку теологије.

Нове генерације умова се кастрирају првим покушајем да испливају из једног нездравог клишеа вероживљења. Они лабилнији одмах по првом удареном разочарењу лако одустају. Дух се почео третирати као приватно власништво на Којег су ауторска права заштићена. Поред синдрома светоотачке цитатологије, које неке истина надахњује а неке ипак додатно кастрира, ретко ко долази на подвиг да из личног уподобљавања покуша да се усуди да оживи себе Духом и из дубине свог бића, без фразеолошке рециклаже већ истих богословских појмова, покуша да ослушне и пренесе Глас Вапијућег из Есхатона. Нажалост, меродавност теологије се исцрљује доменима цитатологије.

Нове генерације не желе да живе у прошлости већ у Будућности. Њихова интересовања су дубиознија од мешања погаче и паљења свећа. Нове генерације не занимају полуге које датирају вековима. Њих занимају конкретна питања и конкретни одговори на важне животне сегменте, и на који најодговарајући начин могу да проверена искуства преточе у свој модус битисања. Да се увере у сведочанство Духа у ономе кога срећу.  Да им се запале срца од богоносаца а не квасцоносаца фарисејског који „једу куће удовичке“. Да пожеле живот у Христу по слободи. Да препознају Истину која ће их ослободити парадоксално чак од неинтересовања за Бога. Нове генерације не занимају „типикарења“ која саботирају уместо да усмеравају за вишедимензионалност односа. Њих не занима сентиментални Христос којег по робовласничкој дужности треба да се сете када једино згреше. Најпре, нове генерације, као и оне старе оперисане од јуридике, занима једноставно: Смисао. А оно суштинско, што им нико не говори (или бар не довољно) је да могу имати Духа Светога и да могу бити светитељи без неке супериорно – сујеверне помпезности и без уштогљених грчева где подела на свете и несвете, или, на достојне и недостојне, није теологија коју је Бог за човека наменио.

Наравно, постоји опасност од идолопоклоничког једноумља Цркве где би се свака универзална личност могла са својим талентима Духа изгубити у једнопартијској сливености са другима, али то није савршенство на које нас је Христос позвао, јер није савршенство изгубити исконску различитост него је проширити упливом Духа прихватањем Д/другог. Тако се отвара и кључ љубави. Исте оне љубави на коју се жале и верујући и неверујући да је не срећу (или бар не довољно) у недрима Цркве. Уместо што се баве мање битним улогама Цркве, харитативна и мисионарска делатност Цркве се увек може освежити непресушним границама љубави. Јер, Духа светости Којег окушамо је Дух Љубави Који не припада само нама већ Којег треба да поделимо са другима. У тој светој љубави се ми освештавамо и јесмо. У том неисцрпном освежењу не треба остати имун на текуће проблеме свакодневнице као и чланова Цркве, али још мање не треба остати равнодушан на оне који нису директно упућени на Цркву, као и на друге нивое стваралаштва из којег Црква може освежавати своје надахнуће спрам фиксираних клаузула које у име своје, ма и патристичке пасивности, не развијају нове приступе Смислу гладног човечанства.

Уместо што Црква убија своје најбоље таленте, требало би се запитати могу ли нове генерације допринети Цркви много више неголи што се талентованима дозвољава?…И може ли било који хришћанин да дође својима у Цркви а да га његови не погазе?…

Advertisements