Дистанца је потребна…

Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност.

Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се  да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже.

Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом.

Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс…

Advertisements