Лутања…Постоје лутања…трагања и изгарања…за смислом и бесмислом…

Таман помислиш да си достигао нека искуствена узрастања и да нема даље, околности те поклопе новим шамарима. Тада човек почиње да се дави или да учи да се одржава у води…Тескоба постојања грца у рикошетима неухватљивим на први ударац разлога. Човеку треба разлог више него хлеб. Ко се претворио само у хлеб даље од својих црева не види. Чак и мала деца показују питања зашто су некима неке ствари интересантније од других. Циркулисати без разлога може само нашминкани леш: јести, пити, отуђивати…а да се ничем дубљем не поклони разлог. Истовремено држати хлеб међу зубима и пљувати најморбидније човека спрам себе може само дигестивни тракт који даље од својих изнутрица нити види, нити може узвишеније остварити своје постојање.

Како године одмичу, још увек се питам збуњено чему се све људи подају и на којим воденицама ништине мисле да ће списком жеља и конзумацијом брзопотезних информација побољшати перформансе своје смртне природе. Очигледно о усавршавању нема ни спомена чим се неко тако вулгарно задовољава устаљеним псеудо-вредностима чија пласираност пошто-пото мора бити убризгана у мождани кортекс под мотоом: „Бити различит од других али бриговати шта ће рећи село!“, због чега и не долази до исконске метаморфозе а биће пуца по шавовима од празнине која се ни најбољом конзумацијом не може умирити.

Ако постоји неки Божији дар који је игром парадокса колико укус благодати толико и укус пакла, онда је то видети људе какви заиста јесу са свим узроцима и последицама у којима дуалистички егзистирају од догађаја до догађаја. У таквим моментима, колико се биће храни спознајама, толико моли Бога да греши у проценама, јер стварност одраженог је бруталнија од разлога спољашњих зеница. Интуиција је дефлорисана благодатном пенетрацијом. Пред најездом хорора указане стварности остаје само молитва пророка који се не посипа пепелом већ наликује детету које мари за игру у време бомбардовања.

Мало који човек тражи човека, већина људи тражи дежурно раме за своје самосажаљење. Није реч само о могућностима економских интереса (поједи другог да не би појео себе), већ о примитивности да други постане огледало у којем ће први само себе видети. Ту је корен постојања у негацији свега што дише около затрованог посматрача. Ту нема говора о могућности покајања. Ту се сопствена бестидност и равнодушност уопште не доводи у питање разлога. Лаж-сусрети врхуне у самодијалогу, у недовођењу својих ставова пред критику Вишег Разлога. Учинити да цео свет само на тебе личи може само маестрални умоболесник. Трудити се да докажеш ту аргументацију може само онај ко је демону постао налик. А има нас разних…

Само великодушни имају способност да изађу из својих анонимних забити и учаурених пустиња. Зато је радост тим већа када се у тој непроходној и безводној недођији појави ближњи који није жртвовао све своје потенцијале човечности. Јер се догађа Сусрет двеју љубећих узајамности који не желе да стопирају све што јесу зарад панораме самодовољности. У неусловљености разлога рађају један другог за Трећег као што Трећи рађа Себе за обојицу да се једном сретнути више никада не изгубе. И као што деца не мисле на храну и сан јер им је игра преча, тако и ова два човека не оптерећују један другог ничим тривијалним и грозоморним када су у Трећем нашли испуњење тако да им ни речи нису потребне. За оне који животаре на обали – речи су све што имају, за оне који су се отисли на дубину – речи се више не чују. Јер у присуству Речи – Тишина говори Животом који превазилази све знано…

Разлог је ту, али некима је Он разлог за разлагање а неком за васпостављање…

Advertisements