Тешко је бити човек међу нељудима али није немогуће. Много теже је одмаћи се од својих заблуда неголи бити човек. Имао сам прилике срести дивне људе који нису штедели себе да изађу у сусрет другоме. По правилу увек су то непознати људи или неко кога једва познајеш па се постидиш величином човекољубља. Имао сам прилике срести страшне људе, који те изненаде својим демонима а мислио си да их годинама познајеш. Највише су ме болели они који су увек тражили изговоре да своје негације додатно утврде.

Али бестидне никада нећу моћи да разумем. Они у свом месу немају крв. Уместо крвотока пулсира приговор за све што урадиш а што не личи на њих. Колико само такви пропагирају себе другима умањујући твој допринос. Приписују себи неки ауторитет а стварају зло ни из чега. Грцају у дуговима, једу твоју храну а на ивицама своје лењости намећу свој фашизам. Захвалност им не пада на ум, отимају од тебе а очекују да им још ти кажеш хвала. Туга, јад и чемер.

Сметаш самим тим што си различита личност која није клонирана њиховим стандардима. Дистанца је некад немогућа јер са таквим људима живиш. Некад такве људе издржаваш својим човекољубљем и богољубљем. Некада ни сукоби не решавају ствар јер су људи одавно формирали своје заблуде. Заљубљеник у своје заблуде брани своју територију незнања великом агресијом. Диктатори.

А не виде да од твог крстоносног трпљења стичу себи постојање…

Advertisements