У притиску бесмисла могуће је разум изгубити. Човек лако препознаје детонације бесмисла, проблем је што излаз из њега тражи на колосецима новог бесмисла. Тако се гангрена шири.

Можемо говорити и о притиску смисла за онога ко је заволео бесмисао више него своје постојање. У таквој перцепцији, смисленост се јавља као уљез који изједа кости ономе који само за неразум живи. На тај начин лако можемо наслутити иконичност пандемонијума.

Можемо говорити и о разноврсним људским потребама да осмишљавају све чега се дотакну али да логос свих тих смислености и даље буде директно или индиректно (не)повезан са Првосмисленим Који стоји изнад почетка сваког смисла. Што ће рећи да вера није свима полазни окидач да своје осмишљавање рефлектују на друге нивое постојања. Искрено, мислим да то и није тако фатално. Али ако лично доживљавање онога што је човек унео у свој модус бића постане једини смисао који не трпи друге смислове, онда може бити фатално. Ту већ улазимо у област психологије и како нека идеја једном зачета у човеку може донети читаво обрушавање не само за једног човека већ и за цео један народ који долази у контакт са таквим човеком. Полуге власти (државних, црквених, каквих год) то најбоље показују.

Можемо говорити и о укусу Смисла. Онај ко је једном доживео врели додир Беспочетног Бога, добија уверење смисла који му открива све остале смислове са којима се сусреће на свом маленом животном путовању. И ко се једном уподобио, очврснуо, презрео млаку храну лаких (бе)смислености, немогуће је а да не осећа притисак бесмисла око себе сваки пут када окушану Смисленост не затиче Провејану у свету око себе, у себи, или најгоре од свега – а у то су се многи уверили – када ту Саму Смисленост не затиче у самој Цркви у којој ју је парадоксално доживео. Наравно, не ради се овде о некој примитивној игри наивне разочараности чим се остаје доследан богослужбеном одјеку, већ о констатацији колико се исконска Порука Смисла искомерцијализовала пред страховладом да ли смеш сведочити Смисао онако како ти Бог открива по мери твоје пријемчивости, или, онако како ти надређене инстанце говоре да смеш и можеш да Га сведочиш. То је само увертира бесмисла. Агонија настаје касније.

Међутим, у свим овим међувезама разноразних смислености и бесмислености (а за бесмисленост сада нећемо одвајати посебно поглавље јер је бесмислено причати о бесмислености), човек има дужност према онима које воли (а љубав према себи једино и може потврдити тиме колико воли друге) да не жртвује смисао свог постојања за бесмисао. Да се не утопи у празне вагоне који не знају свој циљ, нити имају машиновођу. Живот је сувише драгоцен и сувише смислен да би се протраћио на разноразна губљења и дангубљења. А у Царству нас Бог неће питати шта смо све доживели и шта смо све сазнали, већ колико смо волели и да ли смо у тој љубави према другима (јер има и идолопоклоничке љубави према другима) успели да наслутимо, препознамо, окусимо и задржимо Његов Лик….

Најгори бесмисао који може да нам се догоди јесте да смо на теоријском нивоу дошли до информативне спознаје о висини Смисла Господњег а да смо се вредности Његове силе одрекли на практичном нивоу када смо се са другима требали укрстити.

Advertisements