„Бесмртан је онај човек који другом време даје“

Обојени Програм

У данашње време, када отуђење постаје главни стожер регулације маловредних интеракција, и где је однос сведен на пуко животарење у којем нема довољно крвотока ни за мрава, главни проблем егоцентричности сваког човека своди се на то да не жели да изгуби своје време. Само тако можемо разумети ту динамику, метежност, резервисаност садашњег века који се гуши у властитим фекалијама претеране ревности, заузетости, пребукираности. Некако људи не виде да могу да преокрену поставку проблема и да даривање свог времена другоме не подразумева сопствено нестајање већ управо супротно – остварење свог боголиког бића.

Са једне стране можемо говорити да је даривање свог времена другоме љубавни императив који самом љубављу успоставља и морални ехо, а са друге стране можемо говорити да је даривање свог времена Другоме одласком у Цркву једини начин на који човек остварује своје спасење које врхуни у преображају и облагодаћењу сопственог егзистенцијалног пулса.

Данашњи људи сматрају да је давање свог времена другоме губитак и свог времена и губитак себе. Осим што је ово имбецилна перспектива таквог расуђивања, мора се напоменути да оваква имбецилност доводи до канцерогене заразе која се експлоатише у високом нивоу лишености осећања и саосећања за друге. Ако се за тренутак осврнемо на јеванђељску причу о Милостивом Самарјанину, можемо се запитати куда ли су толико журили они који нису хтели да посвете своје време лежећем? Или, ако се осврнемо на другу Јеванђељску причу која говори о Свадби за коју се други изговарају (а што наравно илуструје позив Сина на Литургију), морамо се запитати колико то неко обавеза или изговора има да би посветио своје време другоме?

Примећујем да људи жале сами себе. Зато нема врлине као потврде која би прихватила другачијост другог. Онај ко је навикао на неко своје време, неки свој поредак дисања, ко се утврдио у самоцентралности где је његова воља преча од воље другог, тешко да може да изађе из своје патолошке искључивости којом унапред демантује другог и пре него што се други обрати. Други је непожељан самим тим што улази у кисеоник првог који тако расуђује, који полаже ауторска права на приватан простор у који си за милиметар закорачио. Тако се открива посесивност таквих који би да манипулишу како им се прохте јер посесивност се јавља само тамо где је други доживљен као посед или као упад на посед личних сагледавања (а много чешће заблуда). Једино где примећујем да људи дају своје време су или они који истински љубе и не одмеравају колико су добра другоме учинили и њих заиста сматрам светим људима, или они који лицемерно љубе и одмеравају колико добра могу очекивати за своје интересе да би се одазвали другом. То је чињенично стање на терену. И о томе имам потребу говорити када видим да се та искључивост, безосећајност, отуђење рефлектује и на другим равнима постојања. На пример, неко не жели да буде родитељ који би да дарује своје време деци; своје време Цркви; своје време пролазнику на улици; своје време некоме ко пита за савет; своје време; своје време; своје време….Толико су људи заљубљени у своје време да не виде колико оно одмиче јер је смртност суштински проблем о којем се мало мисли. Када би данас подешавао своје модусе постојања свакодневног тако да знаш да ти сваки дан може бити последњи, можда би барем то, ако већ љубави немаш, био довољан покретач да за промену станеш и ослушнеш мало друге.

Јер, да неко буде много вредан – могуће је, али да неко буде много предусретљив – тешко је. Ипак, опасно би требало да се запитају многи људи, а нарочито хришћани који се бусају у своје благодатне груди, где смо сви у овој причи и шта нам се заиста догодило? Јер, време није проблем, већ је проблем између две или више личности који се укрштају унутар времена у једној тачки која се зове однос. Од нас зависи да ли ће укрштање донети сукоб или могућност искреног односа. Да ли ће се родити нови човек или маскирати стари….

Advertisements