Природа има своја испаштања. Тешко је само „бити“. Твоја воља би једно а тело и околина друго. Дуализми имају свој кружок.

На раскрсницама сопства тражиш увиде али клизишта имају своје исходе. Увек нешто недостаје. Чак и у пуноћи Духа недостаје виђење лица Христовог. Додир је објашњење свега. Загрљај каже више од трилион речи. Философи, психолози и теолози су то превидели. Потценили. А ја за Духа Светог говорим, тек онда о загрљају човечијем.

Наша природа је непотпуна, колико год је аскетски васпитавали или благодаћу преображавали. Васкрсење је идеал чије слободе нисмо свесни, као што нисмо свесни колико смо детерминисани самом природом и опцијама које именујемо „слободом“.

Све треба прозрети а ништа не одбацити. Све је „ништа“ спрам Њега а опет је то „ништа“ заправо „све“ урамљено Њиме. Морамо да научимо да живимо у парадоксима и у неком уму који није само овај наш унутар нас, јер су ти парадокси највећи показатељи Божије близине.

Advertisements