И тако свако сам себи постаде сопствена катедра – исти онај ко проповеда је исти онај који сам себи скандира…

Мука је постојати. Али постоје моменти који ти дају инфузију да се осетиш као личност. У питању је, наравно, кисеоник нествореног еона. Кад богослужење узме човека себи да човек себи дође. Дотад, негде прикљештен у међуодносима, човек циркулише између сусрета и не-сусрета, онога што привлачи ка себи и одбија од себе, или, бива привучен и одбијен другим.

Дозвољавам себи наивност да време лечи и открива људе. Дозвољавам себи да друге боље видим од предочених особина по којима салутирају догађајима. За посмртне маршове не живим. Идеологије, пропаганде, коментаре, комплексе, психозе, ….премда ни на шта не остајем равнодушан. Да ли је то генетика, васпитање, благодат, – не знам. Не желим све да знам. Не морам о свему имати став. Не морам у свако знање улазити кроз воајерску кључаоницу. Најпре, не могу живети са људима који себе приказују као образац по коме треба живети а да сами не дају одјека. Грозим се некултуре у којој се сва односност исцрпљује са „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Одвратни су ми људи који само на себе мисле или у другима траже само оно што на њих личи. Да, често сам одвратан и самом себи…

Али, како време одмиче, примећујем да сваки човек наликује аватару који са собом носи и сам себе промовише као мерило постојања, где ниједна цртица изреченог става не сме бити промењена или бар испитана другим. Катедра. Аватар је катедра са које се еманира све-знање о све-чему и све-коме. Публика је опијум за још већу сатисфакцију умножавања еманације. Притом, „катедравајући“ добро глуми преозбиљност и дијалог. „Главноначалствујући“ са зидина своје помпезне катедре диригује климом. Ко не слуша – уклони! Ко мисли својом главом – уклони! Ко моли за разумевање – игнориши. Уместо да се сваки доживи према сопственој универзалности, постаје само још један број у машинерији туђе воденице којег треба усмерити по свом нахођењу. Јер други је нижи од мене, други није моја катедра! Моја катедра је само моја! Мој став не смеш мењати!

Полако, ако већ не и рапидно, постајемо налик неким сектама који у такмичењу за што бољу проповед умишљају да је она гаранција говорења и пастирствовања у Духу Светоме.

Уморио сам се од не-одјека. Уморио сам се да узалуд зидовима вичем: „Добар дан!“ јер нити зидови одговарају, нити у њима добро које им желим одјекује. Стварају се кланови. Поделе по катедрама. Гурање око гласноговорника у којима је малојасне смислености. Отуђење није хлеб који сам умесио. Хлеб односа који дајеш другима неретко постане храна псима. Свиње газе однос. Христос је то недвосмислено наговештавао. Ако је катедра сопственог умовања преча од лица другог – у којој сфери је уопште могуће понудити одраз и однос? Пуна су уста других односа. Али често преко уста добијеш. Воштане лутке би више рекле. Само да им други нису узели тај посао…

Advertisements