Чудно како је живот сведен на лутрију да ли ће ти, у зависности од проблема, помоћи држава, црква, неко или нико. И по неким уштогљеним правилима, нечији систем, или законоправило, бира коме ће се помоћи а коме не, ко ће добити шансу да живи а ко не. Посматрам, чини ми се, еонима све те докторе, хирурге, експерте, који траже стотине хиљада за неке интервенције за малу децу и одрасле. Где је ту хуманост? Због чега би спасавање другог имало тако високу цену? Скупе су руке? За то си се школовао! Скупи су лекови? Нађи модус да буду свима доступни! Не може се ићи логиком да се новцем може купити све – па и здравље.

Дакле, лутрија? Ко има – може, ко нема – са смрћу другује. Како је то ужасно и дехуманизајуће по сав остали живи свет, за остатак оног целог човечанства које није могло бирати ни време, ни место, ни прилике, ни болест, ни немаштину у којима ће се родити. Још се они дрчнији усуђују да одемеравају по листи приоритета, или, да болесноме говоре да се спасава сам. Најдрчнији, дефинитивно, они који ослепели сваком безосећајношћу пореде своја „тешка“ животна искуства са искуством немоћнога уместо да му помогну без приговора. Као да не схватају да није умесно ономе ко лежи у постељи коју није бирао говорити о здрављу као да у његовој власти стоји.

Смрт је неумољива. Нема компромиса. Не можемо је избећи али је можемо бар успорити, и у том успоравању показати човекољубље као иконичност свеопштег васкрсења. Наравно да пред Богом ниједан не пропада, не нестаје, али је Божија воља и у томе да и ми сами покажемо колико нам је стало не само да ми не нестанемо већ и други. У томе је сва суштина љубави. У томе би се требала огледати било каква хуманитарна акција.

Advertisements