Било би занимљиво размотрити у ком смеру нам се креће будућност. Наравно, без неких нужно апокалиптичко – суморних приступа. Научна фантастика полако добија своје реалистичке контуре. Мали зомби почиње да носи наочаре и да нас уводи у тајну његове диоптрије. Садашњост већ даје неке наговештаје. Историја коју крчимо је тај зомби. Наравно, може се спекулисати на билион начина, али иза свих начина увек ће основни проблем представљати: смрт.

Научници увелико раде на генетској модификацији природе – ако већ не могу да победе смртност онда да је успоре продуживањем животног века. Онда стварање органа из матичних ћелија. Затим претензија на освајање других настањивих планета. Роботика која ће олакшати живот човечанству. Клонирање врста биљног и животињског порекла у циљу очувања екологије или хранљивих ресурса. Стварање посебних перформанси људи да имају већу издржљивост или да овладавају силама за које ми нисмо знали. И тако даље. Али ће можда будућност показати и ове примере као трагикомичне. Можда уместо неких супериорно надмоћних људи на свет дођу све глупљи људи. И сада смо сведоци једне колективне отупелости из које је питање да ли ћемо нове генерације поштедети индоктринације истом.

Проблем је, међутим, увек исти: новац! А новац је моћ. Увек ће постојати деоба на сиромашне и богате. Неће, дакле, моћи свако да плати: дужи век трајања живота; органе које отказане треба заменити новим; кућу на другој планети; робота који ће руку помоћи да пружи, итд. Оно што, заправо, и сада показује своје зубе у месу сваког ко би за највољеније учинио највише – само да може и да има средства. Можда се у будућности престане ценити вредност злата и новца и успостави ново платежно средство и обрачунска камата – можда то буде сопствена крв? А можда и сви ови наведени примери буду склони малверзацијама премда можда ништа од наведеног не би било зло по себи, него би вредност добијало на основу употребе. На пример, роботика. Роботи су стварност. И тек ће бити. Осим помоћи, роботи могу да се користе у ратној машинерији. Али не можемо да замислимо у ком смеру би се машине експлоатисале: од проституизма до убиства. Вештачка интелигенција још није засукала рукаве. Али када би се створила свест и слободна воља које нису узроковани ни Богом ни човеком, велики је знак питања у ком смеру би таква свест тражила своје самоостварење.

Занимљиво је питање да ли ће Црква у том даљем или блиском футуризму да задржи свој исконски идентитет као што га је држала два миленијума. Ми не знамо колики временски интервал се пред нама простире. И ми некад попут првих хришћанских заједница умишљамо да ће се есхатон догодити баш за време нашег живота. Као да не помишљамо да овај свет може још ко зна колико миленијума испред нас градити стварност иза које ћемо ми далеко бити под земљом. Немамо права да замишљамо „последње дане“ нужно у неком црнилу менталитета са нужно подмазаним црвеним небом и неосетљивим људима на сваком кораку, јер сличне перцепције су неговали многи нараштаји пре нас замишљајући наше доба. Увек ће човек остати „неизлечиво религиозан“, увек ће бити људи који се неће мирити са бесмислом свакодневнице, увек ће Црква покушати да опстане, макар по цену истребљивања какво је трпела у првим вековима хришћанства. Увек ће човека мучити празнина бића коју ничим неће моћи да надокнади јер му је потребна инфузија стварности која није од његовог меса и века. Ипак, занимљиво је Христово питање које намерно држи неодговореним: „А кад Син Човечији дође, хоће ли наћи веру на земљи?“, јер Он зна одговор.

Реално, ако се, примера ради, осврнемо на Мојсијево време, а он би се сигурно дезоријентисао када би видео живот нашег турболентног времена, могли бисмо запазити парадокс да више од два миленијума човек не може да испуни ни Десет Божијих заповести у тоталности, јер ако нешто споља није учинио то не значи да изнутра није нешто помислио да учини. Разоружани смо у старту са оваквим кодексом колико год се уздали у технологију и друга научна достигнућа. Некад ни аскетизам са својим идеалом не доводи до превладавања јаза, јер је потребна благодат. Социјалне мреже, интернет, телекомуникације, све кипти од приласка једног човека ближе другом човеку али отуђење никад није било интензивније. Можда се иде ка телепатији, телекинези, ка још ближој доступности другог од ове очигледне коју човек, услед мноштва информација, не може ни да постигне да апсорбује.  Можда ће се јавити нови вид комуникација без спољашњих манифестација у виду додира телефона, компјутера, итд. Можда откријемо неке нове изворе енергија. Можда ћемо дочекати време неког великог императора, неког „Великог Брата“ који ће контролисати свет као што сада контролише плаћенике за бројне јавне ТВ сервисе. Да се не играмо фантастике.

Али нека питања остају отворена. Битно је само да за њих када дођу, будемо спремни да их препознамо и да заузмемо адекватан став. Да не изгубимо христолошке координате које лоцирају наш идентитет. Ако не за време нашег живота, онда да бар сачувамо питања за генерације које долазе. Можда ће они тад припремљени нашим питањима већ имати спремне одговоре….

Advertisements