Уподобљавање је доживотно глачање сребрног стакла пале природе у нама до тачке формирања чистог огледала облагодаћене природе. Када огледало постане довољно формирано, онда постаје способно да учини да се Бог огледа у њему. Последица тога је исијавање (=освећивање).

Бог је видео Свој одраз у нама и ми смо видели себе у Њему као у огледалу. Тек у Њему као Огледалу можемо да видимо како заиста изгледамо. Што смо ближи Огледалу – веће исијавање из нас бива, а што смо даљи од Њега – светлост се гаси. Ми, дакле, одашиљемо (=рефлектујемо) само оно што смо примили, под условом ако су наша огледала окренута Извору Светлости. Тако се  формира идентитет јер се усличњава садржају који сада и у њему налази себе.

Ако су наша огледала удаљена од Бога, рефлектујемо само оно са чиме се поистовећујемо, али некад то бива без могућности развоја огледала или толике згуснутости прашине да ниједна рефлексија није могућа ако је човек не обрише а Бог се над огледалом не надвије.

Advertisements