У неслућеним световима, човек ће и даље остати Тајна, баш као што ни Бог неће просути све Тајне свима одједном него као на свадби у Кани Галилејској – најбоље вино чува за крај. Зато неки Оци говоре да је истина стање Будућег Века, или, још прецизније, да човек није оно што јесте него што ће бити.

Ми уопште не знамо ништа о Бићу које нас превазилази не само Његовим постојањем, него нас превазилази и нашим мишљењем о Њему Самом. Нисмо ни себе спознали након толико миленијума а умишљамо да можемо знати све о Богу за време једног живота. Потребна је вечност да бисмо кренули на пут тог истраживања, и опет не бисмо имали довољно времена да Га испитамо. Па кад ни о себи не знамо довољно, поред похвалног труда научним подухватима, шта ћемо тек рећи кад је у питању теологија коју смо свели на софистицирани али јефтини катихизис. Бог се као појам толико искомерцијализовао да се Његова трансцендетност и беспочетност тотално занемарила. Људи траже Бога који ће на њих да личи а не Бога на којег треба да се угледају.

Сада само можемо замислити колико су трагикомично наивни они хришћани и нехришћани који да мисле да на основу неколико књига, дана, неколико осећања и размишљања, знају апсолутно све о Богу.

Обнављати један исти однос са Богом је једини објективан покушај да само започнеш (не и да исцрпиш) богопознање. Нема рецепта за богопознање. То заиста може бити Црква али и онај који расуђује може тако служити Богу у себи. Један човек ће мудро рећи да чак ни свако мишљење о Богу није аутоматско позиционирање Бога унутар човека. А опет, парадоксално, истина може бити на некој сасвим трећој страни…изван граница Цркве и изван мишљења човека…а да не укине ни Цркву, ни човека…

Advertisements