Живот сам себе јавља и сведочи. Живот је затицање себе и других којима се освешћујеш за нова узрастања животом самим. Живот је радост. Тријумф који тече крвотоком као вода вопопадом. Човек има чему да се радује. Само треба да заголица своје затварање. Јер затварамо врата само ономе што не познајемо а лажно осигуравамо само она знања у којима не морамо прећи границе. А иза граница нема ништа што би човека повредило. Иза граница живи Бог. Бог који чека на сваког човека. Ми смо своје незнање утрезорили границама иза којих умишљамо само смрт и нестајање.

Нашој слободи смо се наругали. Прихватили смо детерминисаност искројеној по мери нашег поретка. Да ли уопште познајемо себе? Да ли смо се некад приближили животу? Да ли смо се некад загледали у детаље као што се дете загледа у детаље цвета? Да ли смо се икада фацинирали поретком реке која тече? Мирисом морске соли? Да ли смо успели да зауставимо време овековечујући друге умиљатим сагледавањем?

Има шта да се понуди и погледа, има шта да се доживи. Све је тако разнолико. Све је богато у нијансама. А нијансе измичу људима који хоће црно – бели свет. Заблуда је на страни далтониста који хоће да те подучавају бојама. А Бог је многе боје смислова размазао по свету али је четкицу ставио у нашу руку да и ми нешто насликамо. Зло овог света је у сакаћењу талента по цену опредметизовања другог: да служи смислу који није назначење онога што би човек пожелео. Јер како другачије дефинисати дефлорисаност талента и педантну индоктринацију оних који тек долазе? Сазревање? Образовање? Опорезује се слобода. Тако је једноставније. Тако се стиче контрола. А контрола никад неће себе промовисати за контролора већ за чувара мира и реда, поретка који служи сврси друштва. Ако, дакле, ниси користан друштву ти си паразит. Нико не пита твој таленат да ли можеш на други начин бити користан друштву онако како би твоја слобода хтела. А овде није реч о анархији, већ о уклањању вишег смисла пред типиком смисла које кроје моћници. Тако се рађа бесмисао, дисхармонија. Тако се већи хране мањима да би на њиховим лешевима изградили свет који није слободан.

Колико год неки тежили да нас укалупе, компромитују, покоре (а увек их је било, има и биће) увек ће човек имати алтернативу да оно најсветије у себи „не баци свињама“. И да без обзира на последице, колико год биле фаталне, живот није испричао своју причу, није ставио ни тачку, ни узвик, ни знак једнакости. Вечност (а не историја!) неће избрисати сваког ко се усудио да у нутринама једне мале силуете, незапаженој из галаксија, посади гиганта који ће израсти у нешто треће. Биће то живот човека који се још није догодио. Биће то живот онога Бога који стоји на границама светова чекајући људе који ће постати богови. И оно најлепше: онај ко се усуди да постане човек може да почне да живи већ сада тим идентитетом.

Advertisements