Негде у дубини себе назирем чудовиште. Контролишем га само када не мислим на њега и његове захтеве. Страшан је. Може прећи преко свих граница пристојности без пардона. Некада чудовиште у мени препозна слична чудовишта у другима а некада чудовишта других препознају исту наказу у мени, па се јављају једно другоме или додатно удаљавају. Осете се, намиришу се нагонима. Али се и други контролишу. Не сви наравно. Сензибилан је када све акције и реакције спласну и када бесмисао дође по своје. Деструкција ума инфицираног неусавршавањем. Датост се јавља као потирање. Тек у излажењу из себе ка другом, чудовиште се смањује са својим демонским апетитима, из запремине џина у запремину бактерије. Ипак, свака бактерија је склона размножавању. Тако да монструм никада није неповратно у потпуности укинут, сузбијен. Слободна воља игра пресудну улогу на тој првој линији фронта.

Афекти нас најбоље одражавају, када несвесне или инстиктивне реакције покажу своје зубе. Тада свест спознаје свој унутрашњи пандемонијум. И долази до шока над указаним открићем: до самоспознаје своје наказности. Није, дакле, реч о комплексима ниже или више вредности. Човек спознаје одсуство исконске естетике у дубинама бића. Шок не сме да представља парализованост јер онда чудовиште позиционира своју морбидност као природни одјек постојања и тако га покушава устоличити. Против чудовишта се не можеш борити чудовиштем. Треба се опирати али никада по тачку преклапања једносливености воље са вољом монструма. У човеку, дакле, гмиже неки прапочетни дуализам. Он је увек ту, увек тежи хаосу, бесмислу, негацији. Дише у природи али није од природе. Не говорим наивно о некој демонологији, говорим о човеку којег човек често не слути да носи у себи. И да та димензија припада свакоме ко се родио у смртној природи. Игнорисање чудовишта је можда најхладнокрвније решење онога ко покушава учити да живи са својим дефектима без угађања својим аномалијама које чекају на преображење.

Има ли, дакле, икада ситуације када чудовиште нема у потпуности рефлексију? Има. У питању је сједињавајући сусрет са литургијским Богочовеком. То бива кратко, иконично, „сад и још не“, али једино тада, у блицу есхатологије, у продирању Вечности унутар тамних слојева човека, на кратко (и ово остаје Тајна!) се задобија дар који превазилази природу и сведочи о тријумфу Васкрсења над тим чудовиштем. Ако остане чежња за тим искуственим даром – чудовиште ће објавити рат али ће му снаге бити умањене; ако чежња не остане, чудовиште неће објавити рат јер ће човек већ постати – чудовиште.

Не говорим, дакле, о екстремистима, садистима, и другим патолошким потенцијалима или већ формираним склоповима, већ говорим о сваком просечном човеку на улици, у банци, у продавници, у Цркви, на пијаци, у сакоу, са дипломом или без. Говорим о чудовишту на којег нико не рачуна да се може кад-тад неочекивано у некој околности пројавити. Ту је проблем. Тако долазимо до бдења над собом да звер не изађе из кавеза наше слободе, и до спознаје да га својим снагама не можемо неутралисати. Није поента ни у припитомљавању монструма – уговор се са злом не пише – јер никада немамо гаранције да нас иста звер неће једном напасти кроз нас творећи напад на окружење које додирујемо животом.

Advertisements