Много тога данас држимо за хришћанске вредности. Многи себе декларишу хришћанским носиоцима Духа. Много тога у свету личи на Христа. Али како време одмиче, наравно, без неких стереотипних и параноидно – апокалиптичких концепата, ја сам заиста забринут за биће Цркве. Јер исте параметре које примењујемо на друге људе, које год да су вере или невере, пола или нације, исте недостатке можемо наћи под окриљем православне Цркве. Ове речи сричем не дакле у циљу да омаловажим и дискредитујем Цркву, него да изразим најискренију забринутост. Али, надасве истичем да ми је као бићу заједнице парадоксално присутан осећај одбојности управо према хришћанима. Нисам толико застранио да ни своје дефиците од врлина не запажам. Притом, савршено носим уверење да ће Црква као искон на чијем благодатном камену је засађена са својим нествореним идеалом – да ће упркос тешкоћама опстати.

Мислим да никада више нисмо имали могућности као у данашње време да чујемо глас Цркве. Статистика у броју хришћана уопште не игра важну улогу. Људи захваљујући интернету изражавају слободно своје ставове. Али, у свој тој верометежности брзоразних догађаја, као да се нешто губи, разводњава, умањује или чак преиначује првопочетне суштине. Осећа се да нешто „затворено“ лебди у ваздуху. Као да подједнако срљају и они који покушавају да живе хришћанским модусом и они који то уопште не покушавају. Као да некако људи не осећају ни себе ни свет око себе како доликује. Механизми, непотизми, принципи, програми, полуге, власти, робовања, полтронисања, апстракције, жеље и очекивања….ко ће све набројати.

Људи као да су постали неспособни да направе царски рез и ослободе себе од идолизације. Везивно ткиво да се сопствена вера синтетише у друге нивое постојања постаје нешто депласирано, излизано, посве небитно. Зато учауреност дише на шкрге на обе равни постојања, како код верујућих тако и код неверујућих. Изгубила се способност за издизање изнад векова. Изгубила се визија по којој би се могло много здравије устројити корак битисања. Изгубила се, веровали или не, најобичнија безазленост, неупадљивост, ненападност, нешто налик удубљеној игри детета. Као да говорим о највећем светитељу који седећи у фотељи чита најобичнији стрип. Да се може живети хришћанским животом без нарочите помпе и интрига. Да се може пронаћи Дух Свети који пролази између свега набројаног као вода између камена а којег због свега набројаног мимоилазимо чак и када мислимо да Га познајемо и сведочимо.

Није, дакле, проблем у томе што човек има стално потребе да испитује „проклета питања“, него што се у свим тим егзибиционистичким самодопадљивим аналитикама дистанцира од основне поруке Јеванђеља. Некако као да они који превише говоре о Христу парадоксално показују своје највеће одсуство од Њега. Ове речи су и мени суд. Супериорни а тако болно једнострани цитати из Библије, отаца цркве, и модерне теолошке мисли, окупирана исфрустрираност да се ниједно богослужење не заобиђе, показују конзервисаност, стерилност, да човек отвори себе и за друге садржаје, а најпре за сусретање другог. Опет, ни бављење другим садржајима и другима није гарант да ће до стабилизације једног неотровног тока вере доћи. Потребно је усидрење. Држање себе за „трску коју љуља сваки ветар“, за ништину, која опет не види сву своју оријентацију у самонестајању. Мислим да тек ту долазимо до главне предигре зване Васкрсење. И коначно до спознаје: да нисмо месије…

Advertisements