Апостол Павле пише: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада миоме“ (1. Кор. 6,12).

У овим речима крије се можда сва перипетичност око истраживања домена и свих свеуглова човечије слободе, која се, као по некој устаљеној инерцији, увек, како код хришћана тако и још више код нехришћана, осећа ускраћеном. Можда негде одговор лежи и у томе што је човечија слобода створена а Божија беспочетна, па самим тим човек никада не може да оствари слободу у оној димензији на који начин Сам Бог постоји, јер ће Бог увек да му претходи као Онај Који га превазилази самим постојањем.

Бог нам дозвољава да погрешимо да бисмо макар и на тај начин пројавили слободну вољу. То не значи да се слаже са исходом такве слободе, али дозвољава. Могао је свет да створи савршеним и да буде тесно приљубљен у свему уз нас. Али, у таквом савршенству нико не би био слободан, јер се нико не би по слободи усавршавао, већ би савршенство било затечени начин постојања у чијој фиксираности, или боље рећи парализованости, врлине – покрет слободе не би ни био могућ. Оно што сада именујемо задатошћу, које се постиже синергијом аскезе човечије и благодати Божије (у границама црквеног еха), у таквом стадијуму била би датост у савршеном свету који не трпи покрет. Можда би такав вид небиране врлине, неслободног уподобљавања, или окушања Духа – представљао пакао. Не знамо. Али, никада не бисмо дошли до самосталности. До сазревања да сами изаберемо врлину – Њега Самога. Јер се нико не би трудио у ономе у чему му претиче. Зато, парадоксално, у исконском ограничењу, само у ономе што нам недостаје, ми почињемо да трагамо, ценимо, учимо и да волимо. Тако се расте. Зато Бог није одмах при стварању света просуо сву пуноћу Духа у овај свет, без обзира да ли би прародитељи погрешили или не. Требало је постепено узрастати. Постепено улазити из спознаје у спознају, из васпитања слободе у васпитање слободе. Усавршавање не престаје ни у Вечности. И тамо се не прима све одједном него постепено. Ако се држимо светог Дионисија Ареопагита, видимо да и анђели имају слободну вољу и да њихова сазнања бивају нахрањена сазнањима других анђела.

Зато неки погрешно Вечност замишљају као вечно блаженство непомичности, утрнулости, чијем блаженству претпостављају доконост и летаргију. Таква слика више одговара карактеру паклених мука. Занимљиво је да свети Григорије Палама говори о мукама као вечном немицању. У одсуству смисла – ту догађаја не може ни бити. Сав хаос је димензија беживотне непокретљивости. У паклу нема Догађаја јер нема сабор око чега да се скупи. У Царству једна Осовина скупља (=збира) око Себе многе јер је Он Догађај (=“Бог ће постати све у свима!“).

Свет није савршен јер таквим није ни створен, као што ни човек у почетку није створен одмах савршеним. Свет није завршен јер пуноћа још није прекрила свет, као што ни човек још није васкрсао у пуноћи. Бог нас постепено уводи у дубине морске, зна да ћемо се одмах удавити ако прво не научимо пливање у плићаку. Није дао пуноћу у старту, да бисмо пројавили слободу и постепено узрастали „из славе у славу“ по мери есхатолошког карактера. Да је све било у старту одмах створено већ савршеним, тако да ни васкрсења не би било потребно, сви бисмо изгледали пластично, као без емоција, односно, нико од нас не би познавао слободу као што је сада познаје (не мислим на избор између „да“ и „не“, јер, по неким ауторима, то је послепадна логика, логика греха, да је избор између „да“ и „не“ настао прародитељским падом, док је есхатолошка слобода вечна афирмација свега што прихвата другачијост од самог себе, у неумањивом „да“ за све; већ мислим на слободу као дар којим Бога препознајемо као продужено биће сопства и унутар кога се остварујемо упознавајући свеуглове слободе као укус слободе унутар које Он Сам постоји). Наша слобода у поређењу са Његовом је радикално различита. Ми никада нећемо достићи Његову беспочетност да би били онтолошки слободни као Он. Али имамо могућност одуховљавајућег калемљења, да ову палу слободу (која често кокетира са анархијом самовоље) усмеримо ка Њему. Да Њим се ослободимо привида слободе и нађемо праву меру слободе. Нисмо слободни од смрти, од дисања, од биолошких потреба, од лоших људи, од проблема свакодневнице; нисмо бирали име, нацију, родитеље, ни у чему нисмо ништа питани. Али овде нас Његова слобода пита…

Ако Бог указује на последице наше погрешно употребљене слободе, колико наша сујета може бити велика да и у тој родитељској опомени видимо атак на нашу слободну вољу? Он постоји независно од нас. Његова опомена је опомена онога ко брине и воли а не некога ко се игра садисте и власти.

Парадоксално, дакле, да није било могућности за грешку, можда слобода не би ни била могућа. То не значи да је зло било нужно добро, или као помоћ у проналаску добра. Свети Јефрем Сирин каже да бисмо знали шта је зло али га не бисмо имали у својој природи. Бог познаје зло али га нема у Својој природи. Зато се слобода прародитеља тестирала, да би се показала она сама уместо што је могла остати без могућности за лични напор, одлуку и усавршавање. Док није било теста, није било негације, јер није било зла, није имало у односу на шта да се негира. Дрво познања добра и зла долази као спољашњи повод да се слобода покрене у самостални чин. Да не би испало како Бог на повоцу држи слободу било кога.

Свети Симеон Нови Богослов каже да ће се спасити само оно што постане Богу слично, а апостол да ће се спасити само ко претрпи деловање Духа на себи. Јер је реч о слободи која треба да постане Божијој налик.

Advertisements