oganj_13

Полемичари се са времена на време осврћу на питање силаска благодатног огња једном годишње у Јерусалиму. Неки хришћани, али и нехришћани, су отишли толико далеко са својим аналитикама да су деловање Духа сводили на научна одмеравања где се утицај Духа Светога укидао граничећи се наводним потурањем и реакцијом фосфора, и слично.

Искрено, мене не интригира превише ова тематика јер као и многима вера ми не зависи од видљиве пројавности нествореног огња. Негде дубоко у себи чак осећам отпор јер у том акту не видим оно устаљено теолошко расуђивање да Бог не показује чудеса данас видљиво да не би утицао на слободу других. У овом видљивом догађају тај аргумент измиче. Ипак, треба се запитати: да ли је свети Илија, на пример, низвео нестворени или створени огањ на жртву? И да ли је огањ био видљив или невидљив? У овим „илијанским“ питањима се може назрети одговор и у вези  једногодишњег јерусалимског синдрома.

Оно што измиче многим „фосфористима“ управо и јесте пнвематологија, енергије у којима Сам Бог живи и делује и из којих се излива. О којем год огњу говорили у овим примерима, сви носе исти нестворени набој, беспочетни и нетрулежни „еликтрицитет“ (који наравно није исто што и створени електрицитет). Оно што многи превиђају јесте да говоримо о огњу којим смо крштени, која нас сабира, који освећује приносе хлеба и вина, који нас чисти и обожује. Неговати неки други угао перципирања од наведеног јесте стварање идолопоклонства од саме манифестације благодатног огња.

Не фасцинира ме фамозна краткотрајна неспаљивост огњем, и сличне приче. Само ми се намеће мисао: да је реч о превари, неко би ваљда након 2000 година прокљувио превару и трик; и обзиром да се у тој еуфоичној јерусалимској грозници тискају бројне стотине људи, зар није феномен да никада не дође до пожара? Поражавајуће је, такође, да неко истиче у први кадар видљивост и деловање тог огња у Јерусалиму спрам свакодневне невидљиве пројавности на сваком богослужењу у првом комшилуку парохијске Цркве. Или ми се пак чини бласфемичније поређење неких да тај огањ готово носи неки већи примат од огњеног Тела и Крви Христове на свакој Литургији. Јер, исти је Дух Свети који раздељује снопове и у Јерусалиму и у свакој православној Цркви.

Реално, ми можемо да подведемо под сумњу пројаву нествореног огња у Јерусалиму – у име ревности за веру или сумњу – али не морамо нужно ни да прихватамо ни да одбацујемо било какав став категорично. Уосталом, зашто би  била немогућа једногодишња пројавност огња (као некад једногодишње замућивање воде у бањи Витезди од стране Анђела на исцељење првом који уђе у воду) као подсећање видљиво на прво оснивање хришћанске Цркве када су се огњени језици (можемо их назвати и ореолима, нећемо погрешити) видљиво (али и чујно кроз „шум налик хуку ветра) изделили на апостоле те се испунише Духом Светим. У тој Тајни Педесетнице и ми данас освештавајуће учествујемо. Трагично је  да се ми више фасцинирамо запаљеним свећама једном годишње неголи запаљеним срцима сваком Литургијом, јер нас Дух у ту сферу узводи чинећи нас Христу налик и приносећи нас познању Бога Оца. Понашамо се као да смо пасивни посматрачи који чекају паљење свећа мимо наше улоге, а овамо пред самим лицем Божијим мимоилазимо Њега Самог који хоће да запали нутрине нашег субјекта. Професор Зоран Јелисавчић би рекао: „Не мораш ићи у Јерусалим да би нашао благодат. Свака православна Црква је носилац благодати.“

Једино на шта немамо одговор јесте зашто Бог који не жели да се намеће видљиво бира овакве начине да буде одједном видљив свима једном годишње кроз своја дејства, али би се исти проблем могао поставити и за друга чудеса. Међутим, не треба превидети да су и пред делима Христовим уживо многи остајали фригидни и индиферентни, као што су и многи окупљени у Дан Педесетнице остали непреображени самим призором у којем су апостоли учествовали. Што ће рећи да теологија ненаметања Божијег видљиво не стоји на месту али да није ни кључна у целој проблематици. Јер, Бог, био видљив или невидљив, у Својим јављањима (=богодејствима) некима изазива лавину осећања која се комешају у вртлогу новог живота а некоме ништа. Проблем, дакле, лежи у невидљивој пријемчивости (=отворености) човека да се присаједини Стварности која га превазилази.

Једно, ипак, треба нагласити: Бог који би Сам Себе доказивао као постојећег (=видљивог) као и Бог који се узда у оне који треба да Га доказују другима, био би један веома сиромашан Бог.

Advertisements