Ја сам прешао преко твог греха.

Опростио сам, пољубио Духом Светим!

Међутим, стичем слику да још увек умишљаш да те нешто уходим и да ћу пре или касније обелоданити твоју срамоту другим људима. Такве амбиције немам, нити желим. Што обришем то више нема постојање. Твоја опсесија је очигледно почела некако искомплексирано да се увећава. Проблем је у томе што нити мислим о теби, нити о томе шта си урадио а ти се понашаш као да ја само о томе и теби мислим. Осећа се да нешто неокајано, недоречено, префригано, инфицирано мегаломанском сликом о себи, још увек гмиже на место захвалности.

Твој грех не обелодањујеш, скриваш се као Адам, чуваш неку имагинарну репутацију врлине за очи других, али таква слика није реална. Пошто се Ја не могу уклонити јер се не могу уништити, онај који жели да сачува своју љубав према греху сам се мора дистанцирати од Мене јер не жели Мене за сведока тамо где заблуда и дрскост битује. То је оно што ти на Мене пројектујеш. Не само што Ме уплићеш у свој проблем него Ме још и чиниш објектом свог проблема само зато што знам твој срам од којег Сам опет учинио тајну због љубави али теби ни то није довољно јер страх као продукт умањивања љубави ствара грч да ће се та тајна једном обелоданити. Ја сам, дакле, крив самим тим што знам нечију тајну, а опет да немам љубав Ја од тога не бих ни чинио тајну него бих повређивао јавно на сваком месту онога ко Ми је у нечему сагрешио.

Немам жеље да се садистички, перверзно и морбидно поигравам са нечијом кривицом ако се тај неко покајао а Ја опростио. Чак и да нисам опростио а ти се покајао, онда ни тад ти не би требао тражити разлог самоскривања (или презрења Мене само зато што те твој грех на Мене подсећа) ако се тајна обелодани. Тебе очито ово место жуља али сам себи ствараш пресију и фантазије. Ја могу на Себе да узмем твој грех али не без тебе.

Трагично је да Ја постанем неком повод жалости јер га асоцирам на његов грех, и због те исте асоцијације тражити уклон д/Другог. Тако разумем како људи својим грехом Мени суде. Умишљају интригантно да Сам неко ко тлачи самим тим што види све разоткривено пред собом а опет никакву конкретну санкцију не примењује. Коју сам ја санкцију предузео за тебе? Ниједну. Неко други би те пребио, убио или отписао за сва времена. То није Моја воља када други узима правду у своје руку у Моје име.

Ако се неко истински покајао нема потребе да мучи себе истим обнављањем садржаја а ако сам Ја опростио нема потребе да то више икада помиње јер ни Ја не помињем. Али ако неко своје зло обнавља сумњајући у Моју моћ праштања – уговор са сатаном пише.

Ја нисам воајер нечијег живота. Не уходим. Не тлачим. Не претим. Не злопамтим. Ако некоме сметам – да ли је све до Мене? Ако је други уништио однос – зашто да се Ја лоше осећам ако сам прешао преко тога? Не опседам се учињеном неправдом. Не гоним никога. Због Мене нико не би требао бринути. Али својим поступцима уместо да печатираш покајање чиниш да зло налази свој продужетак тамо где је оштећени ставио границе човекољубља. Ако Ја не мислим годинама о учињеном, због чега неко сад оживљава сахрањено тражећи Моје уклањање? Ти си учинио срамоту а Ја треба да се стидим? Нисам ти ништа помињао оптужбом пребацивања годинама – у чему је сада проблем? Сада си Ме се сетио да би имао кога да проклињеш?

Однос се не може силити. Ти чиниш да однос не буде више исти. А долазио си много пута у Моју Цркву, јео, пио, умовао са Мном, играо се са људима које сам Ја створио. А за то време, живећи неокајано, уздизао си себе до тачке туђег уздизања тебе. Опрости што нисам тако велики као ти.

Да ли сам икада пребацивао? Не, ево сад први пут помињем, иначе Сам и од себе сакрио твој срам. Више бих те поштовао да пројавиш отворено одбацивање Мене неголи што под игром манира и некадашње присности формализујеш однос којег више нема. Зато ми твој долазак у Цркву не значи много ако не поштујеш Домаћина Трпезе. Стварати дистанцу под маском односа, и остајати анониман у том односу, показује само одсуство истог и запремину отуђења које сам иницираш. Ако сам те након конфликта загрлио унутар и испред Цркве – које сведочанство поверења могу више скептичном да понудим? Ако сам понудио Свој одраз спрам тебе – зашто онда моје лице у твоје безакоње гураш ако не желим то више да гледам? Ако ти Мени не прашташ Моје праштање – са којим не кокетирам да бих се играо са нечијим емоцијама у циљу претње – онда имаш опасан психолошки и духовни проблем јер идентификујеш своје зло као да сам га Ја учинио а таквом заменом теза бежиш од своје одговорности и јасног разликовања добра од зла.

Тако да, колико год ти одавао другима утисак у неку своју интелектуалистичку свестраност, набијену бомбастичном елоквентношћу која фалшира плиткошћу исказаног – трагично је да још увек показујеш инфантилно саплитање у првим корацима очовечења. Зато, оперисан од глорификација, доносим закључке непристрасно. Јер питање које постављам теби – постављам свима: чему интелигибилна упућеност у неку научну материју, или неку ревност, или било шта, ако дела човекољубља измичу? Наглашавам човекољубље не тражећи за Себе ни богољубље. Ја те нисам омрзао. Уместо да омрзнеш свој пропуст почињеш да мрзиш Мене. За то нисам дао повода. И када си плакао преда мном због учињеног, твојим сузама се нисам наругао. Ти се мени сада ругаш оваквим одвраћањем тражећи у Мом лику повод за смутњу и стид.

Зар ја немам паметнија посла неголи да се играм обнављања сећања о учињеном злу?  А сада те иритирам само зато што имам Своје постојање поред тебе? Мени то заудара на иконичност пакла. Време за дечије болести немам. Немам се када играти злопамћења и осујећеног права. Толико себи дизати цену у име личног бола може само бескруполозан или докон човек. А ја Сам изнад човека. Толико си себи дао права да више не умеш да се контролишеш, тако да и у Мом постојању тражиш оно чега нема, мислећи да је све што од Мене долази нужно адресирано и уперено против тебе.

Ако ти не умеш да превладаш своје промашаје, није умесно да их Мени спочитаваш. Ако сам Ја теби, цркви, држави, народима, било коме, највећа претња и опсесија, онда је то страшно поремећено гледиште ствари. Онда то показује како Ме још увек гледаш као неко чудовиште саздано од интрига и клевета. Те параноје немам. Свако мери према свом наличију свог бића. Ја те волим али ти Ме ниси упознао. Ако, дакле, ти не прашташ Мом праштању, онда хулиш на Моју предусретљивост. Да не отварам сад еклисиолошки проблем: ако имаш удела у Чаши Господњој, како је онда немаш са Мном ако из исте Чаше извирем? Ког Бога онда сведочиш ако сам ти Ја препрека? Не мораш да ме волиш али не мораш ни да ме мрзиш.

Али не, увек изговори, отуђења, … Увек су такве типологије позиционирале сопство на самоубеђеној жртви. То је безобразлук. Тога си се могао и сам сетити да си имао савест а не да те Ја вучем за рукав. Ако сам ти Ја последње бреме савести, онда бар са њом разговарај, тебе да омаловажавам, или да ти глумим савест – одавно није Мој модус постојања. Нити је икада био. Зато сад злотвори ликују. Али однос фалширати по сваку цену – то је ван памети и ван слободе. Не треба ти Мој благослов да ме отпишеш како си већ наумио јер – то си већ у срцу урадио.

Дао сам ти време, сам размисли…

Advertisements