Ањи…( стара годину дана)

Захвалнице моја
увек исти осмеху очију
просутих по мени,
волим те
волим сва твоја исијавања
којима ме тражиш речима:
„Тата, тата!“,
Не могу без тебе, не желим без тебе
дишем сваким твојим удисањем
подмлађујем се сваким твојим шепурењем.
Заједно растемо
заједно, у рукама, једно другог тражимо,
учимо да ходамо
да гледамо и појмимо
детаље свих шарених светова.
Играмо плес тихих бесмртника
док тонови клизе низ руке
и сваки пут када ми се у лице унесеш
или ме зубима загризеш,
крену лавине, блицеви, струјања
и без агоније улазим
у тајну оностраног ходања по води
са тобом – сад и овде.

(воли те, воли, бесмртно твој тата)

Теони… (стара три године)

Променила си се
погледај колика си само,
убираш цветове
који ме одвећ надилазе растом,
причаш дуго, поскакујеш
мила ти је слобода „нећу“
од сваке слободе „хоћу“,
па ипак, још увек си дивна
још увек ми обараш руку шармом
својом новом снагом,
често ми недостајеш
баш када си најближа
јер те је тешко освојити
задржати нежношћу старог,
као да не желиш више бити дете
а не видиш своје смешно опирање.
Још увек те волим
– зар за родитеља постоји другачије? –
мада обоје мењамо се,
и још много пута наћи ћемо
нове путеве посматраног,
и док ти растеш мојим смањивањем
можда се једном укрстимо
када више неће бити времена
па се пољубимо годинама
у којима смо исто остарили.

(воли те, воли, твој тата)

Наташи… (у односу стари петнаест година)

Након толико киселих година
у мојим рукама затичем нежност
која не пролази кроз прсте –
тебе, какву сам увек желео и знао
пре свих беспућа охолости
у којима смо давили светлости.

Желим да живиш, да се радујеш
да се храним твојим узносима,
да дочекаш благослове, које
ти нисам донео на време, или,
бар не довољно колико могах.

Сад уживам у трену, одморан
од пулсирања тебе у мени
далеко од чемера, самовоље кидишућих
сажет, прожет, понирањима
онога што дајеш дивна, несебична,
у једној нежној грозници званој:
Љубав, што отима ненаметањем.

Дуго сам те тражио, чекао, дозивао
мада беше на пола метра
препарирана од сваког непогледа,
и сада када те имам, рођену
у крви нових сучељавања
налазим и своје стопе, трагове
што нас воде ка Пучини
где смо се давно, давно
свилом додира – заувек пољубили…

(воли те, воли, твој муж)

Advertisements