Још увек ми је тешко да поверујем да многи људи под формом комуникације маскирају свој бестидни аутизам. Наравно, под аутизмом овде не подразумевам медицински синдром, него злонамерну, или чак ненамерну, искључивост да уђу у животе других људи. Не воајерски и интригантно, него погођени искром исконског радозналог човекољубља. Све се некако надам да грешим и да наде за топлину дијалогичног сусрета има, оног некомпромитованог места у људима када им се бића сретну успокојена пронађеним синхром узајамности.

Људима некако измиче да сусретање другог не подразумева таксативно набрајање онога што се само једној монади догађа, било на нивоу једне спознаје, било на нивоу неког другог искуства које предаје другоме. То је онда патолошка заокупираност собом где је други дежурни слушалац нарцисоидног. А у том сусрету не може бити размене. Други је саботиран у старту самом искључивошћу првог. Онај који комуницира користи речи не да оствари место сусрета са другим него да стави до знања колико је све битно шта се само њему дешава. А други не долази до изражаја јер пред првим други није битан са његовим доживљајима. Сопство узима престо а други постаје поданички део псеудо-дијалошког ентеријера.

Тако да примећујем да људима више не недостаје комуникације, напротив, данас је има превише, али пред најездом рапидних информација или себичног доживљаја стварности, људи се мимоилазе у самој комуникацији. Парадокс отуђења. Дијалог је постао параван монолога. Људи се не ослушкују, не препознају, срећу се али не усмеравају на другог него у односу на другог само на себе. Други је пластичан, нема пулса. А када сви седе заједно за истим столом сусрета и говоре само о себи или свом перципирању света, а онда то и други ураде за столом, тако долазимо до аутизма односности. Пребаце ли се те људске интеракције на црквену стварност, онда долазимо до још већег парадокса а то је – еклисиолошки аутизам! Зато, колико са једне стране неки људи могу механички извршавати своје задатке без улажења у профиле других, толико могу постати индиферентни на животе било кога ко пролази поред њих. И после се чудимо, ако уопште дође до смислене упитаности, или самопреиспитаности, зашто смо наједном усамљени и празни, зашто толико болно истрауматизовани дијагнозом несхваћености? Јер сусрета бића у свим тим океанима људи није ни било. Вода није дала одраз.

Остаје само једно питање, које може бити сидро анонимне искључивости или једро дијалошке усмерености, да ли смо ми били вода која мути рефлексију или неко ко се надвио над њом да пронађе свој лик? Докле год буде било овог питања, аутизам неће имати алтернативу.

Advertisements