Када некога обузме беснило, и презир замени место љубави, други постаје туђинац и уљез, најпре од другог се више ништа чак не жели. Има ту нечег демонског. Када се узме све шта се узети могло онда нема више ни жеља које су незахвалнима сада својствене. Јер, испивши све што се могло испити и узевши све што се могло узети, на место захвалности за окушана добра наступа презир. Бог то изнова дожиљава са сатаном и људима који се сатанском усличњавају.

У међуљудским интеракцијама „Не желим ништа од тебе!“ показује презир не само другог већ и оног што други поседује а што је први већ искусио и исцрпео. „Не желим ништа од тебе!“ показује протераност другог. Нема односа. Коцка је бачена. Желим, тиме што од тебе више ништа не желим, да ми вечно будеш странац и небитан. То, наравно, није перцепција само онога ко је у другом увидео инструмент својих себичних прохтева, већ може бити угао гледања и онога ко се заситио у чињењу добра гладнима око себе. И чим нема благодарења, али чешће глорификација, други се повлачи увређен што није доживео аплаузе за сваки учињени акт.

Али, нису сви такви исходи насељени истим мотивима резигнације. Ако је неко много пута био повређен, изигран или понижен, он се удаљава не јер презире него јер није пожељан. Повлачи се јер не жели своју љубав да намеће. Ако пак други који тлачи, својим добрима ставља цену која преседа, онда „Не желим ништа од тебе!“ показује једно здраво расуђивање пред злонамерношћу бахатог „добротвора“.

Advertisements