Нико под притском није способан да дела врлину. Други се мора опустити. Слобода мора изаћи изван граница напетости. Тек тада је врлина најслађа. А у сусрету са Д/другим љубав је та која ослобађа притисак, и као неминовна последица љубећег сусрета – врлина је исход.

Постоји врлина човечија и врлина Божија. Прво је достигнуће морала човечијег а друго достигнуће светости Божије. Обе стране могу имати љубав али само једна страна може бити извор светости. Морал без љубави није могућ. Данашњи морал човека је ослобођен од светости Божије и љубави према другом. У најбољем случају, морал се данас свео на функционалност у друштву и манире за столом. Али за другог нема места за тим столом. Однос је десакрализован и лишен врлине баш због тога што је могућност сусрета сведена на нулу. Зато су људи данас компетентни мање више у много чему, парадоксално чак и у теологији, али су и даље примитивни на нивоу унутрашње зрелости бића.

Advertisements