9158833875_903a926300_z

Занимљиво је колико летаргичност и бесмисленост обезвољавају неке људске склопове, да колико год се трудио да их анимираш – остану на нивоу зида, биљке, сваке могуће бесплодности. Страшан осећај, као да си жив на сабору мртвих лутака.

Оваква типологија људи сама себе мучи сопственом пасивношћу, доконошћу, као да нису господари свог живота већ неки слепи паразити живота који од случаја очекују – дакле, не из себе – преокрет у њихову корист и забаву. А када нема веће смислености, корист и забава постају једина алтернатива док бесмисао и ту не покаже своје право лице, а онда се опет врате у своје депресивне ковчеге и монадне чауре, трпећи летаргију над собом коју су сами изабрали као свој начин постојања.

Ако бих замишљао пакао, замишљао бих га као царство чамотиње где се ништа не дешава и где се нико не миче јер је свако најбољи пријатељ са својом летаргијом. Надасве, где нико ни са ким не комуницира јер нико не би да воли.

Има ли веће агоније?

Advertisements