До неких људи је веома тешко допрети. Колико год давао себе, други ће благодарити све док не окренеш леђа. Некада ни то. Некада је зид једини сусрет – не можеш кроз њега, нити да га рушиш новим здањем љубави јер повредићеш му слободу. Непостојане типологије. Исконски дуализми. Некаква патолошка исцереност онога ко угађа својим страстима беспоговорно  по уцену твоје врлине. Други не види себедавање. Други тражи отимање. Ако жели тебе – има своје предуслове. Некада је то апсолутно све, али да те не дели са другим док себе подаје свима по јефтиној цени. Некроза онтологије.  Бласфемија нарцисоидности. Деперсонална мускулатура. У дубинама таквих животних протагониста зјапи неко незрело дете  које још не жели да сазна и освести докле слобода може ићи и да не може све што сме.

Ту је и сујета, фамозна злоосетљивост. Не трпи сугестије. Сваки савет је злонамерно протумачен као осуђивање. Тако се жртва брани да одомаћи своју патологију. Свака сугестија је недобронамерни саговорник са којима уста лажова не воле да испирају зубе. Неурони кипте у фантазмима. Коматоза уноси псеудо-хармонију. Летаргија даје укусан залогај пакла. Све је сласт где нема одговорности. Где нема другог који собом подсећа на самогађење и сведочанство истине. Логично: у одсуству истине све је дозвољено! Нема савести да кидише на нервни систем и уноси дихотомију немира тамо где се мир страстима зацарио. Други се ућуткава да савест не би рекла своје  јер у нутринама првог је више нема. Дан почиње и завршава са салутирањем психозама. Одговорност је тумор о чијој превенцији болесник не жели да се оптерећује.

Осећају се тобоже несхваћеним од целог света. А бројни епитрахиљи прођоше над ослушкивањима таквих у лицу вољених бића. Биће пре да нису дали слуха прилику. Јер, одјек не би закаснио, имао би шта да каже и да потврди. Ако се ту негде још провуче појам „вера“ – она нажалост постаје идеалним параваном да се проблеми задрже. Вера је делатна само до следеће раскрснице догађаја када ће се на њу олако заборавити. Лаки сензационализми и плитки адреналин окупирају биће садржајима у којима је обећана драж реалнија од самог обећања. Тако се застрањење храни могућношћу  новог добитка који је парадоксално – увек губитак.  Биће бива протерано на маргину  ништине. Има неке злураде мистике у томе, неко болно самозадовољство отуђења. Агресија се јавља као последњи окидач  и вапај незадовољства , неспособно да дигне покајнички устанак против себе. Лаж и мимикрија. Шминка комуникације. Сузе манипулације. Превијање имагинарних рана јер је свака својом руком нанесена. Други је дежуран таоц који те ране треба да вида и да љуби као роб а не као слободна личност. Глава другог је потапање, дављење у сопственој реци.

У сваком човеку, мање или више, као да пулсира неки садиста или мазохиста, а неретко се и обе улоге појављују истовремено. Лутање. Губљење, Одмотавање смисла. Оргазам хистерије. Ништа реално. А само једно је потребно. Један Потребити: Бог. Онај Који отклања Духом сваки грч и сумњу. Онај Коме се, нажалост, даје понајмање времена и простора у сопству. А Који би у нама раздвојио море на добро и зло јер очигледно не умемо собом да владамо чим добро још увек меримо као зло а зло као добро, и још горе – исте параметре преносећи и прокламујући као да су дело воље Божије. Ми, дакле, после толико векова нисмо научили ни оно основно да распознајемо. А Дух Свети иде још даље од тог наука – дарујући светост без накнаде учи нас истинском кенозису, самоунижењу ради другог, где ради другог личне фрустрације и страсти не смеју више бити у првом кадру. Где ништина самонепотребности поучава  о надкосмичкој свебитности сваког најмањег појединца под небом.

Колико можемо примити? И колико желимо? Колико смо најпре искрени пред собом идентификујући прве конфликте лицемерја у себи? Да ли смо дорасли? Колико одлажемо важност овог „сада“ сутрашњим колебањем? Или ћемо утискивати сентименталне зубе Самоме Христу  у Тело говорећи да смо недостојни и слаби? Бог иде тамо докле иде човек. Да, и до пакла. Не гнуша се у пакао да сиђе ради човека. Да ли жели човек да изађе из пакла и пружи руку Ономе ко је по њега дошао? Ту је центар проблема. Или се стиди руку да пружи? Докле иде човек? Зар је глад за сенкама и утопијама којих данас јесте а сутра нигде нема – све шта га одређује?

Разуман се да утешити, неразуман никако јер не дозвољава савете. Тврдоглавост у злом истрајавању нема исту запремину као тврдоглавост у добром. Неосновано беснило и одмеравање других  у циљу свог покрића не може смирити човека. Човек купује привиде али пролазност се не да преварити. Потребна је згађеност над собом. Искрена. Потпуна. Самоурушавајућа. Јер само се на таквим руинама сопства може изградити нова црква. Ново Васкрсење.

Advertisements