Како је мрачно, како жарно
Човеку се обратити у срцу
А затећи зид који немо осматра,
Као без жара у стени
О који се сваки талас удара.

Туга нека, блиска и далека
Расече тада прву глад
За надом, другим духом
Вртоглавици која може да разуме
Давање бескраја у низу.

Бол је веза рашивена на крају
Која светли где јутро дрема
Без дисања расеченог на врату
Које свему одолева
А постојање нема.

Реци зиде: „Шта те шара?“
Чему служиш ако наслон мрзиш
Могу ли креда на теби бити?
Ком архитекти ти припадаш
Реци фасади отпалој са тебе?…

Advertisements