Када човек носи свој крст кроз живот, он пролази не кроз метафоричну него кроз буквалну икону гетсиманске агоније. Тада је сваки уздах налик капљицама крви које се луче из најдубљег слоја свог бића. Али, као што је самом Христу помогао човек да донесе свој крст на Голготу, тако и сам Господ помаже сваком човеку да пренесе свој бол – директно или индиректно кроз лице другог човека. То не можемо именовати чак ни саосећањем јер је у питању нешто дубиозније, егзистенцијалније. Сама Евхаристија показује величину узимања на Себе жртве за другог. Но, некада је бол такав, да имамо осет да нема никог осим нас ко би понео свој крст. Јави се нека усамљеност у томе, малаксалост. И човек не може да види зашто потамњује око ума његовог по слабости да сагледа колико није сам у том крволиптајућем пешачењу ка есхатону. Да, слаби људи су они који ропћу. Али, опет не можемо искључити ни слабост човека који није злонамеран, који једноставно нема снаге, иако исти такав можда превиђа да Бог не допушта искушење веће од снаге човека које може поднети. Некоме је то преоблем или стрес, некоме болест или тиранија духа, али све то некако мистично усмерава на Бога и самог човека учи да не расте у гордости већ у Светом Духу.
Као јединка и појединац не можеш никога и ништа да промениш осим онога што је у твојој власти – самог себе. Мада се и ту човек неретко показује слаб јер и поред очигледног познања за оно што је добро нема довољно елана да пожели добро (видети исконски дуализам у посланици Римљанима). Али, када говоримо о међуљудским односима који се односе на историјско постојање, примећујемо да тај идеал љубави која је у Христу не постоји међу људима, чак и међу неким свештеним духовима. Колика ће тек мања љубав бити тамо где Цркве нема? Јер сваки труд који жели да улепша овај свет или укаже на помоћ према себи, одмах бива осуђена од свакога, и штавише, погоршава жељено стање у још горе само зато што неко други не жели да се приклони разумевањем за дату личност. Има и таквих који то урадивши једном, не желе да покажу своју љубав на нови начин даље него одбацују онога ко им се обраћа. Парадоксално, можеш само да завршиш разапет као Христос од система који су људи бескомпромисно изградили да у име система не би ризиковали своје високо-котиране позиције. Као Христос, али са надом да ће ту жртву барем неко схватити за своју промену, али си у свему осталом у страшној усамљености. Да, у Гетсиманској усамљености пред погубљење…
Али и пред Васкрсење…

Judin poljubac

Advertisements