Проналазим осмехе

извлачим их на суву обалу,

доста ми  је вирова што прете

камење већу милост има

упаљено непомицањем,

иштем смислове

некомпромитоване уздахе,

данас нисам паметан

ни сутра нећу бити,

јер сам странац свима

што осмехе стидом мере

док корачам олтарима око себе

срећан и у бунилу ружан

красотама неухватљивих таласа

што из океана бивства

просипа шуштање пене…

Advertisements