Само једном у животу ми се догодило, када бејах веома млад теолог, да сам на исповести у Цркви доживео да се за време мог исповедања свештеник мени исповеди. Узајамно. Некога би то шокирало, саблазнило, а неко би можда једва дочекао да по улицама говори о греху тог свештеника. Али, мени је то пријало, растеретило. Догодио се сусрет два односа изван униформне извештачености и показало ми се колико сви исту „судбину смрти“ делимо на нижим (острашћеним) нивоима постојања. Нисам ни за трен помислио да судим некоме када се и мени има за шта судити. Друге драме су се углавном одвијале мимо исповести: један свештеник је долазио у дом да се извини за своју неосетљивост; други за своје пороке јер да није њима угађао могао је мени помоћи; трећи се не би извињавао али би показивао ожалошћеност што је дозволио да му други стварају слику о мени уместо да је прво мене саслушао, итд.

Други пут се, опет неочекивано, десило у магновењу готово самим доласком на Литургију. Свештеник ме је позвао. Он ме је, сад већ давно, дубоко повредио ругајући се мом писању и здрављу деце. Изашавши из просторије у којој је исповедао друге, позвао ме је на разговор. Не знам да ли је он подлегао притисцима других свештеника, или је сам пожелео по слободној вољи, или пак у страху за своју позицију – не знам и нећу да улазим у то – али се више пута извинио за своје понашање. Усред исповести! Мени ништавноме!

Онда се догоди драма. Таман мислиш да си некога отписао за сва времена резигниран, одједном наступи преокрет слободне воље која тражи опроштај. Нисам знао како да реагујем, нисам хтео да глумим понос. Само сам га погледао, пришао и загрлио. Мислим да на тај загрљај није рачунао. Нисам ни ја. Било је непредвиђено и за мене, готово сам реаговао инстиктивно.

Свима сам спреман опростити све само да покажу да им је стало до другог а не до тамо неких манира. Исто важи и за мене. „Каквом мером мериш – тако ће ти се мерити!“.

Изможден од сукоба са једним пријатељем, нисам се хтео причестити али поступак овог свештеника ме је разоружао од гнева. Само би нечовек могао да остави зид да додатно хлади и корозира однос. А онда се десило просијавање ума: недостојност за Причешће ствара достојност да се грех настави тамо где је стао. Боље да те Причешће у твојој крви опомиње где си погрешио, да опростиш и не дозволиш да се грех понови. Да те Сам Бог у теби, Причешћем Њим Самим, научи како да без роптања опростиш или се покајеш због повлађивања неким страстима у теби. У супротном, непричешћивање чини да изговором недостојности оградиш позицију свог греха на високи ниво достојности. А где има греха нема Бога да га чисти, укида се благодатни подсетник живокретања које из Путира извире јер само Његова Причест спаљује грех не спаљујући човека, баш као што и Он Сам некада у купини која гори беше али купина не изгори.

Што се мене тиче, никада нисам био злурад на грехе свештеника. Волео сам их од малих ногу и увек посматрао као велике свете службенике. Ова истинита прича показује да колико год неки свештеник грешио, није мртав докле год је и он сам свестан своје погрешивости од које га мантија не може сачувати. И да докле и ми који нисмо свештеници умемо бити људи, можда успемо да спасимо и неког свештеника од пута погибли. Тако се такође показујемо као Црква, не као једни чланови на уштрб других већ као Тело које сензибилитетом Духа Светога брине о својим удовима. А докле год постоји узајамно осуђивање тако ће се и Тело разграђивати јер не може један уд да носи цело Тело.

Advertisements