Дрво које има пуно плодова делује савијено и скрушено од тежине воћака које обарају гране. Дрво које нема пуно плодова делује усправно и полетно обзиром да нема ничега што јој уноси бременитост. Ипак, само једно дрво нуди садржај који храни биће. Тако је и са врлинама и сазнањима које човек носи. Богат човек је богат у ономе што га испуњава. Сиромашан остаје сиромашан јер нема чиме да надомести празнину. Премда плодно дрво има своје бреме, више радости еманира од плодног него од бесплодног дрвета које се хвали лакоћом постојања.

Има једна бајка која говори о облаку који шаље ветар да помогне воћки која болује од тежине плодова. Тако и Бог шаље Духа да испита и растресе чланове Цркве од бременитости којом они сами Њу оптерећују. Међутим, то падање плодова од стране ветра Духа, може бити и изливање врлина и сазнања за друге како би се богоносац растеретио јер плодови Духа нису само за њега. Једе ли дрво сопствене плодове или их за друге ствара? Тако је и овде.

„Дрво се по плодовима познаје“ вели Христос! Али, има дрвећа такође изобилних у плодовима али брзо труле или никада не дозреју. Бреме је њихово истинито али несадржајно и бљутаво. Није овде акценат само на јеретицима, већ и на трулим хришћанима који лако отпадају од Матице Живота уносећи своју неморалност и непостојану уподобљеност премда на доброј грани Вишњег стоје. Истиниста је мудрост старечника која каже да „ко се често пресађује, нема постојан темељ“.

Символизам Христовог проклињања бесплодне смоке које затичемо у Јеванђељу, показује да није реч о демонстрацији силе над природом, него о глади Божијој за човеком. Не налазећи плода, Христос чини да усахне, да умре. Потврђује сагласност са дрветом. Дрво жели такво „амин“ по себе, дрво га изговара. То показује одсустност човека, одсуство смисла, плодова врлина и сазнања. Благослов сопственом нестајању и анонимности. Бог први не жели да поседује плодове само за Себе. Даје човеку могућност постепеног узрастања у благодатном апетиту, да би човек могао да се изненађује и радује у тим онтолошким изненађењима узрастања у Духу. Бог жели да се узајамно усхићује са човеком као што се родитељ радује одушевљењу неког сазнања код свог детета премда он као родитељ већ има искуство о предмету сазнања које дете тек први пут стиче.

Неки говоре да је дрво познања добра и зла био сам Бог Син (пре оваплоћења). Да ли су прародитељи могли да приступају Богу без Бога ако је то тачно? Или је можда сам човек то дрво познања добра и зла? Мислим да је пре реч о експериментисању над собом без Бога, у истраживању свих свеуглова слободе где Бог не дише. То је та илузија вечности и самообожења чија ограниченост врхуни у смрти. Јер нема угла постојећег где Он већ није троугао присутности. Прародитељске последице које се и данас очитавају у нашој природи су смртност саме природе. Јединиљ кључ је скок у Божији начин постојања са Њим, не без Њега, јер ми у својој природи немамо неку аутоматску бесмртност предатој нам самим рођењем у овоме свету. Треба нам калемљење. Тек из односа са Богом увиђамо колико смо зависни од Бога, а опет та зависност није робовласничка већ безусловна јер Бог не тргује са својом љубављу.

Последица Његовог загрљаја је – освећење човека.

Последица Његове посете – сабирање народа у Цркви.

Последица познавања Бога – улазак у Вечност.

Од нас само зависи какво дрво желимо да будемо…

Advertisements