Глупост се не може толерисати. Као ни бестидност. Мада  једна из друге извиру која год прва пустила корен. Искуство показује да није свако трпљење од Бога, ни ради Бога, мада заиста треба имати непристрастан апарат којим би улазио у своје и туђе мотиве да би знао не само како да реагујеш, него и да наслутиш донекле неке импликације могу одвести.

Људи, склони сујети и фаличном преувеличавању своје увређености до заљубљености у исту, лако праве сцене себи и другима. Ко нема свој став и није спреман да га брани – под условом да познаје разлику између одбране свог егоцентризма и заблуде од поштовања личности и истине – брзо ће бити сломљен другим. Та сломљеност није, како се често погрешно тумачи и мисли, производ неког хришћанског трпљења већ слабости људи који немајући јаку вољу лако постану марионете оних који бескруполозно покушавају преко њих да граде свој положај, или још горе и још противуречније – свој идентитет. Тако и онај који трпи и онај који тлачи врхуне у заједничком саморазграђивању иако на први поглед само једна страна због игре доминације изгледа као победник.

Није ни сваки бунт од памети али га треба градити са разлогом. Ипак, упадљиво је да сви они који тлаче глупошћу и бестидношћу носе у себи неки демонски комплекс којим себи дају за право да смеју и могу, чак и под видом „добрих намера“, законске регулативе или у име наводно моралних вредности, да шиканирају бизарношћу својих исказа носећи онтологију (не)свесног мобинга. Увек су то глумци врлине, у сенкама неких диктатора, из чијих власти црпе свој накарадан ауторитет – јер другачији немају.

Конфликт је неизбежан. Добро и зло не могу седети на истој столици. Очување лажног мира да не би долазило до сукоба може само маскирати проблем али не и решити га. Ако је други бестидан – неће га твоје трпљење уразумити, него ће тражити нови повод да осионо опет демонстрира своју глад. Чак и Христос каже: „Супротставите се ђаволу и он ће отићи!“. Другом се, дакле, мора ставити до знања да не може да пређе неке невидљиве границе човекољубља. У супротном, обе стране могу да глуме жртве и озлојеђеност иако само једна страна са кидисањем тлачи а друга са кидисањем трпи.

Буни се али не кидиши! Ако се неко буни то не значи да није трпељив. Можда само не жели да флертује са охолошћу других. Ипак, све зависи од мотива и ситуација у којима се неко нађе. Трпети у роптању сахрањује сваку врлину. Ту је праштање у старту сасечено.

Налазећи себе увек параноидно и хистерично угроженим, они који су гладни крви, траже жртве. Као по правилу, тамо где су они сами били малтретирани, или пак већ доживели отпор, ту се не окушавају изнова, него траже друге, евентуално неискусне или лако поводљиве, како би над њима покушали да изразе своју (без)личност. Ако им се неко покори због страха, они умишљају да се клањају њиховој величини и знању. Праштање не кокетира са таквима. Добросуседски односи се не могу одржати под тензијом упорне злонамерности. Мора доћи до ескалације. Злу се мора противити јер га игнорисање и праштање не уразумљује и не трансформише у доброг. Шта год био темељ и узрок проблема.

Само треба увидети која су најбоља решења и какве последице могу бити да у том противљењу не дође до таквог сценарија када ће се наводно у терапеутске, педагошке, алтруистичке, или већ какве сврхе – други линчовати. Јер у том случају безумље се наставља и онај који је можда санирао мучитеља можда и сам постане џелатом других а да то нити види, нити осећа, нити доводи у питање. А тако се границе разликовања између добра и зла лако бришу.

Advertisements