Не знам шта је горе: да ли самонабеђени позиционари који не виде даље од себе и не показују никакву врсту емоција или самосажаљиви полтрони који и под маском емоција само на себе мисле. Неукусан ми је сваки сусрет са таквима али са овима што подилазе још теже јер осим што себе чувају – глуме да и тебе чувају. Ови први ти барем по инерцији своје бахатости одмах ставе до знања да не прилазиш, а ови други глуме прилазак и сусрет док им не окренеш леђа.

Људи који су се определили за самосажаљење као начин свог адаптирајуће-функционалног модуса самоостварења у историји, као по правилу немају пријатеље. Увек су то неке интелигентне монаде али који и поред доброг интелекта не владају собом, нити за сусретање другог у искрености маре. Они би и пријатеље да користе за видање својих имагинарних рана од којих су створили култ, фетиш, лаж-обожење. У тим ранама лењост је већа стварност од стварности другог. Други је дежурни таоц-слушалац, никада слободна личност као дијалошко биће. Ако им затражиш помоћ унапред се ограђују изговорима и немоћју без макар помисли о једном покушају. Ако им прекидаш неки вид релаксације спремни су да те линчују. Ако их замолиш да испоштују правила твоје куће одмах уздишу или кидишу. Ко ће набројати све мотиве?…

Такви не виде проблеме других јер им сопствени увек изгледају тежи. Могу бити бистри, педантни, хармонични, чак и увиђајни, али у основи богати сваком искомплексираношћу јер нису решили симптом малог детета у себи који само на своје размажене невоље и жеље мисли. Ипак, такви могу бити и ови први, патолошки нарциси који не изливају емоције, јер ништа од њих није остало пред окамењеношћу сопственог битисања.

Advertisements