Младост је прошла, не долази
осим у сећањима, старим варкама чула
нудећи осмех ничега, јер нема је више.

У мени више ничега нема, све је пустош
одливање крви у сливник онога
што данас јесте а сутра биће нема.

Све су гране без лишћа, нема латица
бар неке наде на преосталом корену мене
и туга ме шиба, карикатура, гримаса
глувонеми осмех и раскорак остварења.

Светло ме гледа, недостајем се,
нема пулса, одјека, залази биће
тамо где одлазе све сенке догађаја                                                                                                                                   то наивно небо умочено у фарсу и звезде.

Треба ми вечност, Догађај што не бежи
да доживљено увек ново буде,
без сетних дупликата иза себе,
желим људе у здравом оделу                                                                                                                                                                               загрљај што мигољи еонима чежње.

Све што се збило да нову запремину добије
одрживошћу непролазног манира
што се над црвом немира руга, плени.

Страшна је празнина у коју зађох
тамо више нема ничег,
живи, спава, крвоток органа, костију
а заправо, страшно је сам усред себе бити
када испод мене – леш лежи….

Advertisements