Боже мој,

увек ми недостајеш на исти начин
истим углом лижем ране
уморан од лешинара око себе
и од бљувотина истог црва поред мене,
сит сам свега што човек уме
сит свих утисака света, чула
од позоришта врлине и лажи, аплауза
грозоморе самовеличанствених,
од обавеза и протокола овог века
резервисаног сваког одјека
од изговора и оптужби
и свађе без покрића.

Требаш ми, Боже, да посадиш
нови смисао, сноп мира
у свим нутринама изражавања,
не јер не могу да трпим више
но јер ми опусте душа
обезличи се од свих садржаја
што не личе на Тебе.

Ја сам Те изгубио,
не осећам Те више,
врати ми се, као некад
када свака кост заиграше
на сваки помен Тебе,
да у нествореном осмеху Вишњи
не заборавим да сам жив…
…кад год на Тебе личим…

 

 

Advertisements