Да би смо разумели типологију самоубице, морамо најпре да уђемо у мотиве зашто неко диже руку на себе, па тек онда на том темељу истраживати профиле и последице. Ако пођемо од тога да самоубица диже атак на себе не само из осећања безнађа неком ситуацијом, већ, на пример, из осећања хроничне депресије или пак радикалног помрачења ума. Ако се утврди да је у питању ментални дефект, ту дефинитивно не могу да важе никакве ригорозне осуде од стране Цркве у излизаном маниру „да је Бог дао  живот и да га само Он може узети“, јер Бог није трговачки наелектрисан да би узимао назад оно што је дао.

У житију светих имамо пример једне девојке која се убила како би сачувала своје девичанство пред неким разбојницима који су се спремали да је силују. Видимо да њен акт Црква није осудила већ је уврстила у канон светих. За време ратишта 90-тих, неки војници су носили отров или метак око врата да би њима себи пресудили ако би их ухватила непријатељска страна. Код њих је, дакле, страх од мучења био претежнији од самог страха од смрти. Овде не треба да идемо аргументом светих мученика јер је сигурно да немамо сведочанства која би нам казала другачије, осим што су се житија светих поприлично идеализовала сакатећи својим идеалом сваку могућност слабости.

Да ли је, дакле, ово самоубиство морално допустиво? Није као што није ни мучење. Зато треба разумети како ментално урачунљиве тако и неурачунљиве самоубице јер немоћ другог најпре треба разумети, а не и онако оне ван живота додатно лишити наде постхумно. Уосталом, нико од нас не зна да ли их Бог неће прве загрлити. Можда је продукт нечијег суицида била и наша индиферентност да том неком изађемо у сусрет, или у помоћ. Зато клир греши ако забрањује опело самоубицама (без обзира на педагошку поруку осталима да тим путем не иду јер би се можда многи осилили на самоубиство ако би унапред знали да им је опроштено), нарочито ако клир забрањује опело ментално неспособним личностима. Јер, каква морална и духовна поука и закон може да важи за оно биће које за те критеријуме нема адекватан мислени апарат којим би их препознао? Ментално болестан човек нема увид шта је добро а шта зло, код њега све то може можда да буде на истој таласној дужини. Оно што је интригантно код помахниталих је да њихово лудило не долази нужно из неке патологичности већ управо из превише рационалности. Неке лудаке које сам слушао нису говорили ништа бесмислено, али не дижу сви лудаци руку на себе или друге, неки су сасвим безазлени. Други пак, они сензибилнији, ако не пронађу други извор самоосмишљавања, управо због одсуства смисла живота дижу руку на сам живот. Толико је концепт смислености битан императив и заиста може буквално бити питање живота и смрти. Уосталом, ту зону глади за смислом хришћани најбоље познају као глад за Другим, идентификујући се у Слову Очевом.

На крају крајева, Црква би требала да се некад уздржи од неких ставова јер ипак финални суд припада Богу. Изрећи или исцрпети сваки став и по сваку цену у име Божије није ништа друго до одрицање апофатичког Живота унутар Свете Тројице. А ако ћемо да задржимо проблем провокативним, мада ће некоме то деловати бласфемично, можемо рећи да је Сам Христос „желећи да једе ту пасху веома“ Сам свесно ишао у смрт а што би се донекле могло окарактерисати као самоубиство, премда мотиви нису људски већ божански, и не по узроку слабости већ по узроку силе гледајући на ону стварност која смрт превазилази.

Advertisements