Покрити нечију наготу не значи оправдати нечији грех. Мисионарско сведочење Цркве већ вековима, поред основне поруке Јеванђеља, говори о разлици између осуђивања греха али не и грешника. Проблем, међутим, настаје када зло почне да делује унутар институционализма Цркве а да о томе сме мало ко да говори.

Како се поставити? Јер ћутање се може протумачити као сагласност а проговор као атак на Цркву.

Колико су сами црквени људи способни да се огледају у истини саме Цркве као места светиње које опомиње савест? И да ли сваки приговор о проблему нужно значи линчовање другог? Да ли смо превладали примитивност „ока за око, зуба за зуб“? Да ли је свако ко мисли својом главом и побуђује летаргичну јерархичност на акцију неминовно непријатељ Цркве? Ако неко ко није са унутрашње стране цркве нема права да говори о цркви, зашто се то право онемогућава онима који са унутрашње стране живог Бога искуствују? Јер маскирати свој грех димензијама цркве није ништа друго до светогрђе ако је црква матица из које се рађа покајање. Зашто би се изобличавање нечије неодговорности уопште доводило у везу са наводним угрожавањем репутације Цркве? Зар су неодговорни пастири власници Цркве? Зар су они који су жељни одговорности издвојени из гласа и тела Цркве – нису ли и они носиоци Цркве? О каквом онда царском свештенству народа можемо демагогисати?

Некада су пророци опомињали свештенике и народ. Некада је и Христос опомињао свештенике и народ. У 21. веку иста жеља да се ућутка онај који опомиње је на срамној снази али не само због очувања имагинарног престижа Цркве, него да би се бахатост изгредника још више утврдила. Онај који црвени уместо онога који треба да се стиди – тиме показује сензибилност и савест а не огорченост и фанатизам. Замена теза и оптужби углавном долази из зоне непокајаних позиција које сасвим рутински и увежбано могу чак проповедати неко формалистичко покајање.

Аргументи, нажалост, нису на страни разумних већ оних који неку власт држе.

Логика незамерања није Христова логика. Христос не пази на свој вокабулар и дипломатију да не би повредио саговорнике. Он не кокетира. Христос не жели да буде функционалан у аплаузима света. Он не чува свој положај да се не би замерио брату поред себе. Али у бирократској организацији Цркве није тако. Ту прво иде имиџ па тек онда истина (ако уопште и за њу остане места). Нико овде не говори о каменовању, нико не позива на раскол и револуцију, неко подривање цркве изнутра, говоримо о неодговорним људима који сами подривају истину цркве својим понашањем и доводе је до деиконичног постојања. Позива се на елементарну упитаност. Позива се на раскринкавање. Позива на савест ономе коме она очигледно измиче. Наравно, све су то људски параметри, и нико не може ограничити деловање Духа чак и међу „најзлотворнијима“. Ипак, поставља се питање: откуда толико смелости некоме да се поиграва са положајем и људима? Откуда толико страховања, избегавања конфликта и присуства пасивности? Иде се логиком незамерања јер свако чува своју позицију. Љубав је само платформа да се сопствени статус обезбеди. Интриге и клевете су главна брана „несмењивих мудријаша“. Свако је, дакле, мање-више и сам умешан у неку аферу, па не сме другоме да приговори да не би и он сам пао. Умешаност може бити окарактерисана и као пасивним трпљењем неморала другог. Али, парадокс је управо у томе да падање се збива пласирањем псеудо-функционалног организма цркве која не одговара ни историјским ни есхатолошким параметрима. Зар надлежни не виде да чине светогрђе ако цркву користе у промотивне сврхе свог стицања? Да је третирају као проститутку која за њих зарађује? Којом Црквом се онда хвале? И од кога се самом црквом крију?

Увек је црква сахрањивала и протеривала своје најбоље људе. Мислити својом главом није добродошло у институционализму цркве – то је „бласфемија“. Као и у свим системима, тако и овде полтрони, али и они који негодују али су добро плаћени за то лаж-трпљење, воде главну реч. Позивање на свете оце у сврху одбране својих малверзација под маском потреба Цркве постала је нешто депласирано, наивно до морбидности. Не ради се о зависти, игри социјалне неједнакости, итд,, већ о похлепи без дна – част појединцима али зашто појединци увек чаме на маргини? – и о намерној неспособности да се та бахатост укине. Не само да измиче могућност  санкције, него измиче сама могућност да се отворено говори о текућим проблемима које такви креирају, а демонском игром замена теза долази се до ситуације да онај ко позива на одговорност сам постане мета о којој се говори и који треба да се санкционише. Видимо, дакле, да слични државни манири постају политиком црквеног кућног васпитања.

Покренули смо, дакле, морални проблем. Са друге стране, ту је и богослужбени проблем. Превише се одомаћило да нечију неморалност можеш критиковати а да нечија неморалност не утиче на благодатни домен богослужења. Никола Кавасила каже да Бог због неваљалства свештеника може и да не освешта принос. Неморалност се донекле може толерисати у здравим границама еклисиологије у смислу да „нико није безгрешан, да нема достојних, да је Бог тај који припрема, очишћује и освећује присутне“. Ипак, овакво тумачење лако доводи до искривљавања истине и постаје иконом латентне бласфемије. Јер ако неко служи Богу са непокајано-префриганим устројством свог битисања, поставља се питање: у којој стварности цркве такав служећи учествује? И не криви ли се тако иконичност Царства „сада и овде“ ако позив на морални марш и покајничку самоизмену пропагирају они које саме постулате које намећу на народ у својим животима не спроводе? Како можемо, уосталом, знати да и народ тако не учествује у бласфемији бојећи се да нешто каже, да промени или једноставно не разликујући добро од злога, у чаши непокајничкој тражећи здравицу онога ко их неокајан „благословом“ држи??? Зар је мантија гаранција памети? Или гаранција поседа Духа? Зар је позивање на свој положај оно што се може нудити као аргумент другом? Зар је мантија и положај препрека да се други сретне у љубећој универзалној тоталности? Или је пре реч о бестидности да се кроз исте врши поигравање са другима у своју корист?

„Истинољубци“ не воле, гле парадокса, истину о себи! Тако се и унутар богослужења преносе личне психозе и страсти а Бог не може вршити очишћење тамо где то није по слободи, макар то било унутар олтара самог. Можда спекулативно смемо говорити о томе да Бог освећује приносе не због лоших свештеника него јер их трпи ради народа. Наравно, може се и обратно поставити аргументација у корист свештеника ако народ не показује своју богодоличност. Ипак, наивно је градити неки хуманитаран имиџ у теорији ако у пракси измиче подизање палога. Оваква критика показује да и ми као народ желимо да подигнемо палог свештеника а не да га убијемо.

Многи говоре да црква није социјална установа и да од њене треба очекивати финансијску помоћ. Када би свештеници ишли том логиком брзо би се одрекли свог заната али лакше је другима говорити овако. Прве хришћанске општине првих векова, као и чувена прича о милостивом Самарјанину се не би сложили са оваквом поставком ствари. Не може се форсирати нека узвишена теологија без повезаности са социјалном предусретљивошћу другог. Онда контрадикторно долазимо до супериорног благодатног идеализма који потискује човекољубље. Лицемерно је помислити да је молитва свештеника све чиме он једино може помоћи убогоме. Тако да остаје нека чудна, неприродна, клима: ако Христос назове неморалност и нечовекољубивост неких свештеника „гробовима окреченим“ – то је онда у реду за владајући еклисиолошку елиту; али ако то покуша да каже један обичан смртник – не гине му санкција.

Овде, дакле, није реч о неком унутрашњем стварању непријатеља у цркви ако неко само не жели да повлађује упорно намерним недостацима другог. Није ни реч о застрањењу ако позиваш на разумност одговорних (без вулгарне мобилизације и наметања по друге). Као што свака свађа у браку не подразумева развод, тако ни свађа унутар цркве не значи раскол. Владика А. Јевтић је једном добро приметио да када медији нападају цркву због унутрашњих размирица они не улазе у личне односе које могу наликовати родбинским, него их подижу на политички ниво без познавања човекољубља и богољубља са свим успутним драматизацијама. Нарочито не треба превидети да су се и светитељи свађали међу собом. Ово измиче и онима у цркви који не дозвољавају било какав вид свађе да им се не би угрозила искомплексирана репутација у стилу „шта ће село рећи“.

Једно се ипак мора нагласити: све наше напетости долазе од фрустрације да све контролишемо или будемо контролисани другим, али опет, није свака идентификација зла у себи или другом нужно поистовећивање са злом самим, него може бити мотивисана исконским човекољубљем и богољубљем. Дрво се по плодовима познаје – тако и онај који изобличавањем позива на самопосматрање и самокорекцију. Јер много је их који изобличавају али мало их је коме је истински стало до уразумљености другог и до љубави према Цркви. Бласфемично је само да неко злонамерно криви контексте како би фиксирао своју позицију преокретањем тог љубећег изобличавања у наводно презирање другог и наводно дискредитовање Цркве. Такво дрво треба ишчупати*

*види поглавље о Јовану Крститељу – секира и дрво

* види поглавље о Исусу Христу – бесплодна смоква

Advertisements