Свако у огледалу својих самопосматрања жели да буде виђен не какав јесте (по истини) већ какав би желео да буде (по жељама). Ако би Бог био Огледало које треба да покаже како ми заиста изгледамо, свако би у својој рефлексији видео не своје жеље већ истину свог бића, јер је само Бог Истина која нема способност искривљавања стварности. Зато се многима како за живота, тако и по Суду, неће допасти сопствена рефлексија, јер неће одговарати карактеру њихових жеља којима су себе замишљали. Видимо да и сада неко лако одступа од уподобљавања јер то не одговара замишљеној позиционираности о сопственој величини. Неко други, чистији, отворенији, приступачнији, ће у свом одразу видети себе самог каквог је ништа другачије замишљао или видео у одразу свакодневном. То су они који и не знају да ће бити спасени.

Свако ће у есхатону наставити да се остварује тамо где је смрћу стао. По свеопштем Васкрсењу свако ће наставити да тражи и твори садржај на којем се дотад базирао. Баналније, можда ће Хитлер по свом Васкрсењу тражити свој велики Трећи Рајх у Царству Божијем. Свако према наличију свог бића, оно у чему је највише утемељио идентитет за живота. Ако тог садржаја, који није Сам Бог, не буде нашао по затицању Радикално Нове Стварности, тако почиње пакао који се огледа у овековечењу погрешне жеље још за живота а који толико тесно срасте са идентитетом да свака друга истина која се укаже различитом (овде је то Бог у односу на застрањеног) постаје претња тој самој псеудо – истини на месту Другог.

Човек, дакле, не би ни пребивао у паклу да он то сам не жели. Прече му је лично гледиште од сваке истине (Достојевски), тако да врата пакла остају закључана изнутра (Clive Staples Lewis).  И то није само есхатолошки угао гледања већ најпре предискуство агоније сад и овде фрагментисано у разне догодовштине свакодневнице спрам себе и спрам другог.

Волети себе више од Истине – то је бласфемија!!!

Волети заблуду свесно и намерно кроз сву вечност упркос чињеницама Истине – то је дрскост!!!

Advertisements