Природи човека је својствен бунт. Али са разлогом, са логосом, са смислом. Осим слободне воље ту је и смртност природе која уноси тај исконски бунт у човека због истинског распарчавања смрћу самом. Бунт се може обући у уметност, идеологију, политику, цркву, итд., али може и да промаши бунтовништвом самим ако је он сам себи циљ, производ аутоескалације.

Последица некретања ка Богу је хаос, анархија, дуализам и нестајање. Усавршавање уноси хармонију Духа Светога у природу. Бога пак не покреће наш подвиг јер и мимо њега има Своје кретање али не остаје равнодушан на феномен пријемчивости. Ако се човек не усавршава, природне силе које су датост, окрећу се у пасивност и хаотичност – летаргију битисања. Кретање мора да буде лични акт, подвиг слободе, својствен колико се ни удахнути кисеоник не доводи у питање. Усавршавање подразумева калемљење Духом Светим а морал покушај очувања окушане светиње до новог сусрета са Д/другим.

Треба се бунити против зла у себи и зла у другом али никако на уштрб себе и на уштрб другог. Конфликти су неизбежни: ако си у злу – хаос душом влада и то је већ конфликт који те мучи у твом суочавању са светом око тебе; ако си у Једино Добром – конфликт твоје природе против слободе твоје воље у име врлине је неизбежан а са светом око тебе још израженији. Али само овај други бунт, овај други конфликт, носи смисао и моралну победу смисла Смисленим Самим и победу вредности врлине. Свако друго конфликтовање и бунтовање је последица мучења бесмислом самим, најпре изгоном љубави која свему, заједно са разумом, одређује адекватну меру испитивања и себедавања.

Свако се мучи, конфликтује, бунтује оним што у себи носи. Ако је садржај афирмативан, позитиван, чак и таква врста самоостваривања може бити једна слатка мука, мука која плени самим немиром стваралаштва. Злог може да мучи доброта као и доброга зло – не само споља, посредством другог, већ и изнутра посредством домаћина природе. Ипак, оно са чиме се идентификујемо, свесно/несвесно, често нас дефинише какви заиста јесмо. Ко се опире уподобљавању, осмишљавању, осемењивању Логосом Самим, или пак потире елементарне смислове који нису директно повезани Њим Самим, мора да сноси последице свог некретања у самоурушавању јер је то критеријум по којем дише и демантује свет у себи и око себе а не као да је све друго небитно само зато што на њега не личи.

Advertisements