body1

Блуд….

У блуду јесмо. Блудничимо умом, када се лута догађајима који беху, који јесу, који ће бити. Блудничимо телом када год помислимо да је ужитак једина мера свега чиме се исцрпљује човечије постојање. Блуд има много лица али у сваком може модификовати, или чак верфиковати, исту гримасу. Можемо се од њега крити, али лаж се не сведочи другоме. Ако у човеку има нечега што још блуд инфекцијом постао није.

Блуд је врхунац самоизолације. Отуђење које себично кида себе од другог. Отима све, поглед, реч, само да не припада другом чак и када наликује да се другом даје. Није овде реч о неком стриктном порнографском карактеру. Блуд онтологије је много перфиднији супарник јер се може и у најнесексуалнијој типологији људи сакрити под маском невиности. Невиност, наравно, не мора нужно увек имати еротизовану страничност, него може бити синоним за чистоту наличија, битисања. Оно што именујемо безазленошћу деце која немају своје освешћене нагоне.

Блуд је, дакле, отуђење. Интерес без покрића. Оргазам без другог чак и у наручију другог. Позориште без публике. Бестидност самоокренутости. „Царево ново одело“. Грч без мимике тихе радости. Евентуално прождирање другог. Богомољци су чак и по игри речи слични сексуалном акту богомољки међу инсектима: прождиру другог кад апетит задовоље. Није то случајно, још мање наивно. Незрелост живота узима свој данак. Усисавање тамом пушта корење у ништавило – нема се за шта/кога закачити.

Потонулост је неминовна. Окоштавање блудом може само онај који је истински омрзео себе. Ко са дубине пакла посматра само своје лице у рефлексији на површини воде невољеног другог. Други је пакао јер други не може бити вољен. Други може бити само прождран и избљуван на отпадију новог преждеравања и избљувавања. Отпадија. Поклич без успеха. Тријумф самоће који нема одјек. Маска. Звер. Џунгла. Попуцали капилари који потиру све што на другог личи. Јер други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости. Самоукопавање.

Блуд је гранични прелаз између ничега и никога. Јер само љубав може остварити мост између нечега и некога. Све друге нити се кидају у перцепцији сладокусца који брине о угроженом залогају страсти. Страсти које не може исплатити кредите према човечности. Блуд почиње од маште, прелази преко тела али се манифестује у потирању другог који кидише на неврлину. Други може бити жртва али и саучесник – од врлине слободног зависи. Оргија је мала реч спрам деконструкције другог, спрам дезинтеграције другог. Други је ту али нема лица. Остаје само трење. Трење које врхуни у бласфемији самокенозиса. Трење које самим кретањем не води никуда. Трење које је само блиц ухваћеног ништа. Пејзаж без импулса. Леш без Духа. Обогаљеност самим актом. Плодова вода без самог плода. Афект без смисла. Набој без пардона. Нагон који се троши самим самоинсистирањем.

Али Љубав је Промаја, Кошава која продувава до костију. Љубав је опозиција блудничењу, тој карикатури љубави. Бог је јачи од нагона. Бог је нагон који у нама твори други нагон. Нагон који укида дражење и успоставља миомирис чистоте. Љубав је Дух и који је од Духа љуби по природи новог есхатолошког нагона који му просијава биће. Нема покоја блудницима, јер мир у нагонима палости траже, а што је усмрћено даје привид мира али мир није него је леш, а што личи на леш – личи на мир али мир није, јер што је мртво по природи ствари је непокретљиво. Зато личи на мир али не даје укус мира. Цена је превелика да би се укинуло ново ради старог.

Од нас зависи да ли смо само синови меса или синови Царства….али месо није одбачено ни презрено чак ни од Бога чим Он узима месо на Сопство, чим се Он не гнуша нагона који је положио у наше битисање. Од нас само зависи који ћемо смер да дамо – ка другом или против другог….Али не треба превидети и тај ризик, да се у самомаскирању Другим (Богом) може бити још више блудотворнији од многих порнофила….

Advertisements