Дуго већ тражим лице спрам себе. Безусловност која кипти пламеном сусрета. Многи су резервисани, а са оним другима очигледно трпим мимоилажење. Постао сам другом разлог за стид и смутњу. У томе се исцрпљује свака могућност неочекиваног. Сигурно је да сам тежак човек, да и мене други трпе. Не болујем више од идеализма који нема манире. Али вапај за човеком остаје. И када ми је тешко и када није. Пројектујем се често у другог. Да знам да другог тлачи оно што мене мучи, ја не бих могао да спавам, да једем, да циркулишем уобичајено као да се ништа није догодило. Али индиферентност остаје да отвара ране. Нема човека. Остају у најбољем случају обећања.

Није то губитак стрпљења да се други себи врати. Боли ме одувек та неосетљивост другог да се увери у ране првог. Очигледно има људи који би да своју агонију ставе на место другог, зато га и не виде, не доживљавају као свог. Сигурно је да негде бауља и помало зависти, често је срећем у шетњи за другим. Људи се плаше да ћеш успети у неком науму без њих, да они неће бити потврђени као бића ако им одскочиш за који милиметар врлине или неког ангажовања око проблема у који си се унео целим сопством.

Али та резервисаност, та громада изолације и отуђења, то сахрањује. Сви се граде да имају више обавеза од тебе. Као да си ти беспослен и небитан спрам њиховог спасавања света. Не виде да могу и тебе да спасу, да си и ти део њиховог света. Проблем је што те не пуштају у свој свет, што нема места за другог, оног другог који одговара њиховом наличију, намерама и интересима. А само си хтео да будеш човек. Баш зато што боли осећаш да јеси човек.

Тражим своју кривицу. Прелива. Али то није све што ме одређује. Зато другог тражим. Немам човека. Други пре мене уђе у воду остварења. Али, шта се ту остварује, исцељује? Ако други остаје усахло месо недостојно погледа. Где то самопромотивно оздрављење води ако други спрам тебе гмиже у гноју? Нема одјека, нема човека. Постајеш досадан једним истим искањем помиловања односа или лека. Униформност и званичност је оно што убија свет. Типикарење односности са „ви“, грађење дистанце у име бонтона. Обећавања која врхуне у пустињи анонимности и условљавања врлине.

Да, треба ми помоћ. Немам снаге више. Може ли се онда чути неки Самарјанин који у тишини ненаметљивост подиже пребијеног и чини му добро. Верујем да може. Увек ћу. Ма колико ране личиле на смрт, ма колико не било лица другог…

Advertisements