Неке чежње се никада не мењају
чак и када мислим да сам Тобом убрао пуноћу,
увек се нека кап ваздуха довољно сакрије
да покаже суштину која недостаје,
и онда трагам за Тобом, више не мерећи време
јурећи кадар који увек измиче, па и угледан
а већ у следећем обличије мењајући.

Још увек осећам Твоје додире, нисам све прсте одсекао
још увек осећам снопове умочених у оно слатко,
али прожет изливима оностраног – немам Те довољно
немам Те у загрљају,
хоћу да Те гледам без страха
и да зеницама нетрулежним делимо односе
ритмовима речи за које ниједан песник не зна.

Често себи наслућујем крај, ту стару варку чула
или само у нестајању гори стара жеља
да сједињење буде потпуно, у живом даху лучезарног,
нисам неко ко апатијом меље кости
– јер волим све што Си ми толико пута дао –
но, само тражим да трен у овековечење уђе
мењајући воду окушану у вино Новог Еона.

Уклони из мене сувишне потребе, досаде тмурног
нека остари шта остарити мора, нека прођу валови
саткани од метежа жеље и крви, буке напраситих,
укажи Собом где је темељ свих ствари
тих лавина и тог лавиринта што маме бесомучно
па се у мене посади кореном од злата
да засијам, да Тобом све обухватим и пољубим Ватром
пожуде у љубав мењајући
далеко од замисли, старог демона, да од другог нешто вредим више.

А онда ми покажеш моје заблуде – кад не очекујем
па проспеш истине по загрљеним људима, те ми
откријеш истину колико моја воља није битна
а да на постољу сопства треба да други дише,
онда откријем колико пуно смисла прелива чашу
и да су моје визије само биле карика ослепелог,
да је сва лепота и мирис пурпурног
када ућути свако зло које сам заливао сујетом.

Хвала Ти што ми сахрањујеш нишане, армије одмеравања
што ме упућујеш и у заблуде – да би слава Твог
познања била већа,
хвала што Ти бираш место сусрета и вођења благодатне љубави
те ако што завапих или учиних лошим магнетом –
молим Те опрости.

Ти знаш све моје нечовечности, дуализме
никад не окрећеш леђа – како Ти и приличи
само Те молим: не заобиђи ме када и сам заборавим
да потражим пут и руку,
а када дође Твој Свети Дан, последњи као вечни
не постиди ме, испуни ме, бришући све нечистоте
као дане у којима нисам имао постојање,
а онда нека настане експлозија, блиц што не стаје,
сила без пардона,
па да са умилним криком небеса – умочених
у сасвим Ново и Непознато – у Твоме Лицу
у Васкрсењу свега доживљеног, личног, драгих,
обретем у себи нову природу
и свега што се храни покретом – преображење.

Дотад, осоли ме миром и разумом да у свему и са свима
најпре са собом, том старом карикатуром
нађем воду која се излива и улива у Тебе.

(Опрости овакво узнемиравање)…

Advertisements