Једнога дана, док сам седео у руинама свога дома и играо се са старијом ћерком од три године, обузе ме нека промена у телу, дође ми Дух Свети, и подиже ме на висину.

Био сам ужаснут али опет некако испуњен светлошћу нежности. Као да сам у торнаду који не ломи кости и не одузима дах.

  • Где се налазимо? – упитах Духа Светога

  • На месту где се фикција судара са истином! – рече Он

    Ћутао сам, нисам знао шта треба да кажем. Више ме је бунило откуда Бог мени да се јави па сам се више фокусирао на могућност илузије. Он као да прочита моје мисли па рече:

  • Питаш се откуд Ја овде? Или откуд ти овде? Сујетан си као сви остали. Мислиш да си битан? Неће бити. Мислиш да Ме је дотакла твоја немаштина? Има и сиромашнијих. Мислиш да Ме је дотакла твоја теологија? Има и бољих. Дотакле су Ме молитве које дођоше до Мене ових дана па Сам сишао лично да се уверим којим то речима мамиш народ да Ме зове.

    Нисам смео ништа да кажем. Ћутао сам.

  • Не бој се! – рече Он – Дођи да ти покажем нешто.

    И узе ме Дух ка Себи и почеше пред очима да ничу тајне као цветови који отварају своје пупољке. Брже од мисли, у блицевима, али споро, кретали смо се указаним световима. Онда се надвисмо над неколико златника налик дукатима.

  • Шта је ово? – упитах радознало као дете

  • То су Моје цркве! – рече Дух

  • Баш лепи златници – рекох – а зашто их прекрива ова прашина? – упитах

  • Није то прашина, – рече Он – то је тумор.

  • Тумор? Какав тумор Господе? – упитах збуњен

  • Види, Цркву Сам Ја посветио Себи и она не трули, зато је видиш као од злата, али прашина која је хвата је тумор оних који јој служе јер не желе себе њоме да посвете Мени, остају непозлаћени, непреображени, мада се унутра једни за друге држе.

  • Добро, али нису сви такви Господе! – рекох одважно увек се играјући наивног адвоката

  • Не буди глуп, злато зато и даје одсјај злата независно од прашине, не губи своја својства јер од Мене долазе.

    Ућутах постиђен.

  • Приђи ближе, сад ћеш гледати кроз зидове и ослушкивати кроз Моја чула – рече Дух Свети.

    Нагнусмо се над једну грађевину. У њој је било пуно људи у мантијама. Деловали су вредно попут пчела или мрава. Један глас у облику птице излете кроз прозор и долете до мене. Птица поче да ми говори:

  • Ти си непријатељ Цркве. Са чијим благословом пишеш то што пишеш? Нема за тебе помоћи.

    Стајао сам запањен јер нисам знао како треба да реагујем.

    Бог ми објасни да је птица символ свих мантијаша окупљених око мог оштрог језика. И ја се нађох збуњен. Бог као да прочита моје мисли које увек дижем у одбрану другог па рече:

  • Наравно да не мисле сви тако али ови траже твоју смрт. Дираш где не треба. Рушиш им репутацију коју сами граде о себи за очи света а не за Моје Очи. За сада те не дирају јер не знају докле ћеш ићи даље, плаше се, али страдања су неминовна на обе стране али ће се ране ипак преломити на теби.

    Онда ме Дух одведе даље, кроз облаке, или маглу, или муње које имаше обрисе разне, а онда се сви призори скупише у неколико сенки без боје и лица.

  • Ко су ови, Господе? – упитах радознало, онако дечијом љубопитљивошћу

  • Ово су расколници, секташи и безбожници. – рече Он смиреним тоном

  • Зашто их сада гледам? – додах нестрпљиво

  • Зато што су ти до сада они више помогли у делима љубави од оних који Мени служе на Месту Истине.

  • Више од оних који служе Теби кроз Цркву? – упитах пренеражен

  • Да, – рече Он – много више.

  • Па то је баш чудно и дивно. – помислих и на реч “парадоксално” али нисам желео да звучим нешто паметно пред Богом.

  • Не брини – рече Он – баш зато што си тако глуп Мени је задовољство да ти показујем ове ствари, да схватиш да ништа није као што изгледа, и да ако неко има благодат не значи да Моју Вољу твори јер благодат је Моја. Више ме радује што ни ти сам не знаш да ли си глуп или луд.

    На крају дођосмо до једног манастира. Светковао се неки празник у њему. Било је пуно људи. Мени срце заигра при помисли да се савршава Литургија. Ипак, није било службе, мада су сви чинови били присутни са народом. Била је постављена трпеза богата одабиром јела. Чинови су марљиво опслуживали народ а народ би, колико год јео, упорно истрајавао са негодовањем и малтретирањем монаха да нису довољно услужени, премда су појели и попили све што се могло. Притом, оговарајући и мрзећи свештенике и покајане на сав глас. Неки су хтели да се туку а неки само да играју.

  • Зашто ово гледам? – упитах Бога – Одвратно је! – додах

  • Да не би судио пре мог Суда.

  • Не разумем? – рекох

  • Види, има разних људи и сваки човек је универзална стварност. Не постоје границе Цркве иза којих Ја већ не дишем. Ако су они први свештеници тражили твој пад, спознај да постоје свештеници који то не желе и да има народа који живи за утеху у твојој срамоти. Осим тога, овај манастир је једини од свих цркава које знаш да се толико заузео за твоју породицу.

  • Ти знаш Господе колико волим свештенике? – рекох

  • Знам, али често је случај да те људи криво тумаче, а онда се срдиш на њих па падаш у осуђивање.

  • Опрости Господе! – рекох скрушено

  • Праштам ако ти прашташ. Да ли прашташ другима? – упита ме Бог правећи се да не зна шта ћу рећи.

    Мислио сам да мени то питање није потребно. Искрено, то питање је почело да ме боде а са бодежом и да изазива крварења. Почео сам да се преслишавам. Ређали су се људи преда мном, догађаји, искуства, сећања, односи, ситуације, контексти. Почела је да букти бујица. Лавина горчине је пререзала гркљан. Срце се скаменило за трен у санту леденице која не познаје емоцију сусретања другог. Почео сам да бесним, да киптим, да се дерем, да бауљам и вређам, да псујем сваког понаособ. Већ сам се уживео у сваки лик преда мном и почео да му набијам порције пуних здела агресије у уста. А онда визија нестаде. Расече ме тихи глас. Обриси се скупише у силуету једне девојчице и ја познах полубесан и полуошамућен да је то лице моје ћерке. Потом она проговори:

  • Не брини тата, сви су људи добри, као лепота твоја, као љубав твоја…- и загрли ме нежно и поче да ме љуби, као да је знала кроз шта сам управо прошао.

    А ја осетих како се човек открављује у мени и како упливом Топлине Свише моје наличије, у загрљају детета, придоби лице Богочовека….и почех са осмехом да плачем као да први пут откривам укусну сладост суза, па наставих са дететом да се играм тамо где смо пре само неколико минута стали…

Advertisements