Не износим став Цркве већ свој став али верујем да Бог може да ограничи своје свезнање и да унесе неизвесност у димензију Свог вечног постојања баш као што је узео Месо и Крв у састав Свог историјског постојања. Ако је Бог изнад времена и простора то не значи да не зна шта је време и простор или да не учествује у њима. Мислим да због човека може Себи да дозволи неизвесност. Рецимо, годинама је Христос знао ко ће га од ученика издати, али је занимљиво Његово трење у Гетсиманском врту, колебање, опирање, умољавање Оца да га Чаша мимоиђе. Дакле, ако је пре стварања света знао да ће пострадати, чему очекивање од Оца „могућност“ другог тока?

Апостол каже: „Још се не показа шта ћемо бити“. Зар није и сама концептуалност есхатологије неизвесна самим овим исказом апостола? Ту се можемо надовезати и на Суд јер нема гаранација о стопостотном спасењу али да се сада не удаљимо од теме.

Да ли, дакле, постоји неизвесност за Бога? Не – кад је у питању Он Сам (јер је изнад времена и простора), и да – ако је реч о хватању корака са човеком који нема Његову меру (будући ограничен самим временом и простором). Када Христос говори „да ли ће наћи веру на земљи кад буде дошао“, ту не видимо само реторички набој, или аскетски позив на унутрашње бдење, или неко тобожње Божије незнање, већ се отвара један процеп неизвесности у који се и Сам Бог укључује јер зна за непостојаност људске слободе која се на билион начина може Њему придружити или Га одбити.

Бог може све што хоће али Бог неће све што може.

Како год.

Верујем да Првоваскрсли и Првовазнети, може само због нас ући у проблематику неизвесности, управо због феноменологије слободе.

Друго, превидело се у овом приступу да мада Он Сам будући изнад времена и простора, у односу на Тројичност Бића унутар Себе – нема неивесности, али да пратећи динамизам непостојаности људске слободе Бог улази у неку врсту неизвесности самим тим што прати човека на свима успонима и падовима његовим. За Јуду је знао унапред да ће га издати, али то не значи да га није позивао у покајање, јер је три године говорио о томе да ће га један од 12 -це издати. Штавише, то радикално истиче на Тајној Вечери. Имамо и други пример, када Христос говори да се молимо у „оне дане“ да не буде већих трагедија, јер очигледно указује да су неке ствари смештене само у наше руке, док молитвеност за „те дане“ указује на неизвесност да ли ће се кретати линијом већег или мањег страдања будући да молитвеност треба некако „умешати“ Бога у делатност историјског кретања ка есхатону.

Advertisements